Оливера Недељковић
ЛИЧНИ БЕСТИЈАРИЈУМ

 

ВЕВЕРИЦА

У ходник, тик изнад улазних врата,

те зиме окачили су препарирану веверицу.

Уверљивија од ње била је чак и ујакова прича

да је сачма изрошавила слеђену тишину.

Данима сам после стајала ту, пред њом,

загледана у орах међу непомичним канџицама,

обраћајући јој се час прекорно, као лопову,

час као некоме ко је и сам бездушно покраден.

Преклињала сам је да покуша, да смогне снаге

и још једном се изгуби у шапату орахових грана

што су својим сенкама успављивале снег.

И тек што би ми се учинило да је жмирнула,

да мрднула је њушкицом дајући знак да поново

пристаје на живот, шкрипнула би улазна врата.

Неко би ушао, заклоњен нарамком суварака,

и риђ реп би се скочањио, држећи се смрти,

чврсто као љуске у којој зри млада језгра.

А ја бих наставила безнадежно да зурим у ситне,

стакласте очи, узалуд настојећи да усвојим

ту непроцењиво важну вештину: направити се

мртав онда кад ти се, заправо, највише живи.

 

ЉИЉЦИ

Високо, о греди комшијске напуштене куће,

наглавце је, у полумраку, висио слепи миш.

Уз цику, истрчавале смо у немилосрдну светлост,

и у часу је нестајало његово искежено лице.

Тек касније, листајући тешку књигу

ослоњену на изгребана колена,

прочитала сам да љиљци испуштају звуке

како би утврдили где се налазе препреке,

које треба заобићи у лету кроз густи мрак.

Кад год сам их, доцније, видела окачене

наглавце, у још неистраженим пећинама,

помислила сам на наша срца што се

у пуној брзини залећу управо тамо

одакле допире одјек њихових откуцаја.

 

ЗЛАТИЦЕ

Гегајући се низ бескрајну бразду,

баба је дрхтавом руком скидала

бубице са кромпирових кућица

и стављала их у пластичну кантицу.

Шта ће да уради са пругастим,

сјајним тврдокрилцима

под којима су нестајале

уснуле лиске, никада ми

није јасно одговорила.

Гледала сам потом

у раскошно беле

цветове кромпира.

Као да су из себе

истиснули сву таму,

ни сами не знајући

шта ће друго са њом.

И сама такав цвет,

што отвара се због

невидљиве кртоле,

покушавала сам нешто

да кажем о томе.

А мисли би се тада

размилеле као златице

по кромпиришту,

иако у њима још не беше

ничега што није могла

склонити бабина рука

на мојој густој коси.

 

БУБАМАРА

Имала је усне румене

као пупољак у песми

и смех грлен и таман

као звук црквеног звона.

И очи дубоке као страх

кад год се залети ка нама.

Говорили су нам да је

ружно то што вриштимо

и бежимо чим је угледамо

како стоји и стрпљиво чека

да из школе кренемо кући.

Убеђивали су нас

да нам неће наудити,

да је остављена од свих

и да жели само да нас помази,

онако како ми милујемо

долуталу мачку, згажено псето

што нас гледа сузним погледом

или уштављено крзно белог зеца.

Али, чим би је угледале,

девојчице су, ипак, и даље цичале,

желећи да покажу колико су брзе,

колико гласне, колико су све

што им је дао добри Бог.

Нисам бежала, али сам затварала очи,

само да не видим ништа док ме стеже

као дуго жељену лутку,

док ме мази по замршеној коси

и тепа ми нежно и неразговетно

као пужевима чије је кућице

малочас изгазила врховима

огуљених ципела.

Нисам се мицала,

јер сам знала да ће је дадиља

строгим гласом ускоро позвати

да се врати у двориште

и да ће се тада послушно окренути

на пети и нестати иза зелене капије,

заборављајући да уопште постојим.

До сутра, док ме на истом месту

опет не претвори у бубамару

којој је лако, сасвим лако,

откинути оба тачкаста крилца.

 

МАЧКА

Појела је, скоро не жваћући, постељицу,

а онда једно по једно маченце лизала

предано и нежно као да их убеђује да је

ово најбољи од свих постојећих светова.

Гледале смо то, с гађењем и са страхом,

затискујући уши кад би нас комшиница

подсећала на ону пословицу

о првим мачићима и вировитој води.

Kад их је зубима хватала за слепљено

крзнашце изнад врата, цвилеле смо од бола,

као да нас неко односи изван светлости.

После смо је ретко виђале, измршавелу.

Заводила се од глади, а ми смо јој нудиле

пралине побелеле у фиокама креденца.

А онда се једног дана изненада појавила,

водећи прогледало потомство за собом,

поносна као да њихову сјајну длаку

показује целом свету, или је, можда,

то сунцем окупан свет показивала њима.

Увек се сетим тог тренутка

када ми живот заличи

на чоколадну бомбону

коју су заузели мрави.

Можда још треба да сачекам

да ми се у мраку осуши крзно,

да ми се најзад отворе очи.

Умићу се тада меканом шапом,

запутити се кроз високо растиње

тамо где расте мачја трава.

Повратим ли све што је у мени,

можда и научим да мјаукнем,

умиљато се прислањајући

уз нечију чизму са високом,

добро угланцаном саром.

 

ЈЕЛЕНАК

Јеленак мили по стази између капије и куће,

лагано, пазећи да о бетон не подере сенку.

Не знам куда је пошао, још мање одакле иде

секући зраке клештима дужим од тела.

Пожелим да ставим у њих најмањи прст.

Нека ме бар нешто јако, јако заболи

да заборавим како је јуче почео распуст

и да су рано јутрос сви отишли одавде.

Да не мислим на оно што се само мени

неће догодити док сунце опет успева

да умакне, крећући се својом,

сасвим уобичајеном, брзином.