Александра Димитријевић
У НАРУЧЈУ ПОРОДИЧНЕ МЕТАФИЗИКЕ

 

Радове уметника Селмана Тртовца карактерише обликовање чистог, апсолутног и аутентичног животног искуства. Уметник својим ликовним језиком ствара нове форме изворне енергије у аутономном простору сликовне површине. Тртовац поставља специфичну идеологију у складу са својим аутономним законима и принципима, чиме визуализације мисли представља у свој уметнички метајезик. Овакав сликарски пројекат успоставља самосвест о пиктуралном простору, где сваки уметников рад представља појединачни траг и пример реализације мисаоног и искуственог тока.

На овом раду концентрација на говор ликовног дела, надилази опште конвенције устаљених сликарских принципа, где се приказани ликови дистанцирају од огољеног формализма анатомије, и примарно преносе идеју и емоцију, као поредак строге, унутрашње функционалности. На тај начин, увиђа се да пракса и теорија, које уметник поседује, стоје у посебној врсти корелације.

Тртовчево дело представља једну несвакидашњу врсту емотивне естетике, чији критеријум није више сличност са лепотом као таквом, већ се она остварује у слободној употреби аутономних елемената, линије и психолошке тежине, и то све у складу са уметниковим индивидуалним осећањем. Користећи се сведеном палетом бојa и комбинацијом технике, Селманови радови истовремено задржавају праволинијски и криволинијски канон у цртежу и обликовању. Селман настоји да концентрованим пунктовима боје и линије заокружи причу, док иконографским алузијама на трансцендентално, ствара један концептуални метафизички моменат.

Црна боја у комбинацији са црвеном, повећава звучност радова, док цртеж не одступа од исте јачине набоја и напона, којима уметник негује експресију. Kомбиноване технике садрже исти тај цртеж, као стваралачки кредо, којег се Тртовац никада није одрекао. Ослобађањем од колористичке тежине представља поље које одолева просторно-временској компоненти, попут гротеске. Такве слике, које настају из дубоког унутрашњег доживљаја, из подсвесних и интуитивних импулса уметника, представљају метафорички израз унутрашњих тежњи.

Радови евоцирају извесно стање тежине, што на структуралном плану резултира снажним фрагментима, чиме ова дела проговарају језиком потмуле патње. Оно што радови изражавају, престало је бити само уметниково искуство и њеова стварност, јер делује да сваки реципијент приказану тескобу може идентификовати као своју. На радовима је фигурација постала сагласна са емоцијама, чиме нас уметник упознаје са својим микрокосмосом, где се речник његових радова ишчитава у синтези са цртежом. Таква показна снага ликовног језика ослобађа моћ скривеног емотивног набоја, кроз реторику његових дела.

Радове карактерише и такозвани унутрашњи звук, који произилази из уметникове проповеди изражене дубоким унутрашњим доживљајем. Рад под називом Father bears his son on his back приказује једну врсту бестежинског стања, физичке лакоће ношења терета, али у исто време и духовне тежине под истим. То осећање које је Тртовац овим радом приказао – без илузионизма, без светлости и сенки, и без тонске градације – постигао је сугестивним сведеним декором од две боје, као скривени мисаони подтекст, чиме је посматрачу оставио могућност наслућивања, као нечег моћнијег него сва материја.

У тражењу смисла, Селман Тртовац је својом уметношћу скинуо са фигурације све небитно и натуралистичко, чиме је синтетисао антропоморфне облике и свео на значење одређено унутрашњим вибрацијама, мислима и идеологијом. Уметник одбацује дубину простора, те своје радове поставља као поље које наговештава помоћу преломљених линија које се ређају пратећи фигурацију. Линија и цртеж преузимају функцију моделовања; не описују, већ означавају приказани тренутак, онолико колико је потребно да уметник искаже своју основну идеју. Линија је груба, експресивна, али увек ефикасна – и кад као контура ограђује мизансцене, и кад води ритам или носи композициону шему.

Селманови радови нису дословна репродукција наративне проповеди са социјалним или моралним поукама, већ представљају метафизички исказ духовног и емоционалног искуства индивидуума, такозвани симболички запис његовог сопственог доживљаја живота, често трансформисаног у специфичне визије. Отуда таква симплификација форме а метафора садржаја, тежња ка плошној организацији ликовне површине која не повлачи са собом било какву назнаку декоративности, док у својој једноставности бива изузетно наративна.

Стога је Селманов поглед на саму уметност обележен том унутрашњом, органском, искуственом спрегом, као поглед изнутра, из угла у којем се налази једино он, уметник. Са те позиције актера (не посматрача), оног који је извршилац и, истовремено, једини непосредни сведок процеса стварања, Тртовац гради један јединствени свет у пољу уметности, који је на првом месту простор његових идеја и најзад, његове егзистенције. Филтрирани кроз једну крајње личну оптику, Селманови радови су синтетисани и транспоновани у самосвојну, антинатуралистичку и субјективну уметничку визију прожету метафизиком. На крају, дело Mother’s smile, представља парадигматични пример синтетичке стилизације и симболистичке концепције дела. Форма детета, поновљена је, овога пута; оно додирује мајку, као сигурно уточиште и топлину, што, напослетку, означава веома битан моменат у емотивном развоју детета. У овој тачки Тртовчево сликарство остварује својеврсну емотивну кулминацију, заправо катарзу.