Мирослав Тодоровић
ЗАДЊА ПОШТА

 

Касне песме

 

ОПИС

У погледу старца

који загледан у све

види Ништа

 

ЖИВ ЛИ СИ, МИРОСЛАВЕ

ВРАНА у видику песме без наслова

Речи твојих пламен

Слово тамно урезано у камен

На пању што оста за сећање на јабуку будимку

Врана

Видим је с кућног прага

Гледа ме као да жели нешто да каже

Јутро јесење

Магла долине испунила

Гледамо се ја и врана два самотника на овом брду

Ја застао на кућном прагу она с пања одлете

Ноћ је врана коју у мраку до сванућа слушам

Ставим зрневље на пањ

Поједе их врана док сам у кући био

Детлић се из крошње старе крушке јави

Жив ли си Мирославе?

Из кљуцања у дрво речи његове разазнајем

Данима овде нема кога да чујем

У грактању вране чујем говор људски

Нигде живе душе данима сам

У родној кући ја и ненаписана књига

Сећања пребирамо ал понад свега белина

Шуми празнина чује тишина

Ноћ сам овог дана

У песми што је рана

Која не зараста

 

ПЕСМА КОЈА СЕ НЕ ЗАПИСУЈЕ

Поред мене нешто протутња,

а да не стигох да се окренем.

Чини ми се да личи на живот.

Б. Б. Пилчевић

 

ДОЧЕКАО си песму која се не записује

И све записано у тој песми да чујеш

Сунце залази румен неба бледи

Пејзаж мрака и тишине се објављује

У јесењој светлости позних мисли

Кано на каму црта између датума

Склапа се књига што све описује

Горски ветар у речима својим чујем

У празној кући јечи тишина

Без гласа у мраку чује твоја сена

Сама се песма о томе спрема

Све је ту а знаш да ничега нема

Дочекао си песму која се не записује

Жива душа у даху потоњем је чује

 

МОЈИ ПЕЈЗАЖИ

Гракће гавран

То слово црно

У песми мојој конак тражи

 

ВРАНЕ НА ФУДБАЛСКОМ ТЕРЕНУ

У рано јутро с терасе видим на фудбалском игралишту

Распршила се јата врана по зеленој површини

Скакућу пију капљице воде које су се задржале од

Ноћашњег поливања траве и још светлуцају

Распршиле се по терену скакућу вране тице вране људи

Помислим да је и ово игра коју је суша створила

Живе тачке исписују невидљиве линије понад траве

Или су то играчи неке будуће песме која ће стићи

На фудбалском игралишту у рано јутро вране

Распршиле се по зелен површини живе тачке

Или су то слова песме коју гледам и

Повезујем у мислима у стихове о страшној суши

Опомиње на време будуће и на жеђ

Када ће људи када народи као ове вране

Ићи и бауљати по некој површини као пустињи

У потрази за водом – животом којег неће бити

Ниш, 22. авг. 2024.

 

ВРЕМЕ ТАЈ ЖРВАЊ СВЕМИРСКИ

Кад ме питате шта је време – не знам.

Кад ме не питате – знам.

Свети Августин

 

У свему присутно Невидљиво из

свега се исписује земаљски описује

Речју што сабласно витла

Која се из свега у свему од искона чује

Време је точак што све гази

На све стране тутњи дроби меље

У прах праха претвара

Кругове отвара и затвара

Време је у свему што видиш

У оном што не видиш још више

У свему што постоји време дише

У оном што не постоји понајвише

Време је авет схватио си позно

Над пешчаним записом живота наднет

Крст у који сенка се склањаш

Млин што све меље Камен и плавет

Време је свекрик и тишина

Све што у се тачку бездна слило

Небо и небеско плаветнило

У оном чега нема у свему што је било

Време је истина поезије

Време је крвава крмача историја¹ што по свему рије

Време је пањ из којег мадљари у небо гледају

Време је све што је било и што било није

И све се претвара у прах и пепео

под топотом година²

Из космичког мрака се оглашава

Време, Бог, Анђео, време страшна ала

У песми о времену гласом мојим запевала.

Време је бескрај време је тачка

Време је земља то земља зна

И човек када се у земљу врати

Време је будућност пре времена дошла

Песма тачка пре почела прошла

Време је живих мртва тишина

Све што се у зрно тачку слило

Време је космичко плаветнило

У оном чега нема што ће бити и што је било

Време је истина поезије

Време је дух животни и дах потоњи

Што прах покреће да трајући нестаје

Песма је коју пишеш око које све чује

Време је земља што све прекрије

Али време

које је време таме

човек не види³

 

ТАЧКА

ТАЧКА на белини листа.

Ставих је на рођендан.

Моја рођенданска тачка.

Као клупко живота.

У њој су се као у црну рупу

свиле све године.

Тачка – Клупко.

У мислима ненаписане песме га одмотавам.

Чујем онај плач у даху се изгуби.

Само шапат мрака над рукописом црне белине.

Усудно.

Ћути као да је земља.

 

АДРЕСА – НЕБЕСА

ГРОБЉЕ поред пута

Адреса

И они што одлазе

С мислима о животу

Небеса

Сада чујеш тај пламен

У њему лице своје разазнајеш

Шта оно у теби види

Траву када разгрне

С тајном се суочи

Жртва властитог живота

У часу када склопи очи