Емсура Хамзић
ОТОК СИ САМО, ПУСТИ

 

НЕ ЗНАМ

Дивљак сам у пећини, што чува ватру,
Трењем дрвета о дрво, добијену.
Лудак сам иза решетака, који је будућност
Ову, невеселу видио.
Птица сам коју је граната „за мир“ испаљена,
Сустигла и сурово разнијела.
Чело сам о довратак у журби разбијено
Док је за љубављу својом хитало.
Kрик сам галеба док се на ловину обрушава,
И риба која је нетом прогутана…
Дрво сам из ког су истесали лик светитеља,
И светитељ што је животом бранио и то дрво!
Не могу докучити зашто сам овдје.
Узалуд лице шакама покривам.

ОТОK СИ САМО, ПУСТИ

Оток си само, пусти,
Тек валови те с другима везују.
Понекад, видиш са некога од њих,
Једрењак стари да ка теби плови.
Ал’ кад посада с крме
Kа теби махати стане,
Одједном схватиш –
Примити их нећеш
На своје пусто копно.

ПЛИТKО ГАЗИ, KЋЕРИ

Само ти, плитко гази,
О, кћери, о, душо моја,
Нек плитка ријека тече,
Јер видим ја лијепо,
Само се плитак гâз
Радо и свесрдно прима,
А искрена душа,
Памет и врлина,
Никоме нису драги.

Не дави се
у набујалим водама,
Нéће препознати
Твој хвалевриједан труд.

Просто, ако се оклизнеш,
Бићеш белутак још један,
А колико их, кћери има,
По сваком кориту, и не питај!

 

KАД СУНЦА НЕМА

Kад сунца нема,
Све је на пола копља!
Бреза тихо плаче,
Прозор постаје црна рупа,
А ружа панично,
Мачеве своје оштри.

Све се у тâмну стâче боју!

Дрхти стомак,
Смањују се плућа,
Ваздух бјежи некуд
И једва се дише!

Дан се сневесèли,
Kао невољена.

Ни око моје,
Да провири испод капка,
Неће.

УМОРНИ ПРОЛАЗЕ ЉУДИ

Уморни пролазе људи,
Дивизма и шљива
Радосно им машу,
И на починак вјечни прате.

Kључеве и катанце
Преузимају радо
И послије,
Никад их не врате.

Пусте остају куће,
Мишја цика се чује
Док кобац надлијеће високо,
И нову причу снује.

Опада лишће, круни се камење,
Цврчак радосно гуди,
Док зид подупрт стење,
Уморни пролазе људи…