Андреа Беата Бицок
ИСКУСТВО МИРНОГ ПОСМАТРАЧА
Весна Кораћ: Ко је то у мени миран седео
Граматик, Београд, 2024.
Након деценије наново добијамо прилику да читамо стихове Весне Кораћ која збирком Ко је то у мени миран седео у фокус ставља суштинске феномене бивања човеком и песником. Зашто је глас песникиње био утихнуо у једном временском раздобљу, делимично откривају стихови: „Пристојан свет, не оглашава се / одговоран човек бира време песми / Објавиш књигу, заклониш се за њу / и чујеш потом утишан, шта има да каже“ (Пристојан свет не оглашава се). Више је песама у збирци које су аутопоетичке и аутореференцијалне природе и оне чине један од тематских и семантичких слојева међу корицама. У тим песмама ослушкујемо глас поетског субјекта који допире из искуствених дубина. Онај који је ћутао нашао је прави израз да сада стане у одбрану аутентичности и истинске поезије „где душа с душом прича“, и то не само у оквирима сопствене поетике, већ уопште. У свету у ком је све друго постало лаж и где царује „спектакуларан недостатак визије“ која, засигурно, увек измиче погрбљеном и поробљеном логосу у свету у ком се и уметност свела на несводиво – на статусни симбол у хијерархији идентификовања не са одређеним идентитетима већ полуживим луткама на концима или празним светлуцавим љуштурама – поетски субјекат збирке проговара: „Чему књижевност / ако не пева / Само ако пева / лечи“. У песми Тек харфе у позадини упознајемо сву силину стваралачке ватре која субјекта инспирише да о књижевности каже: „То је сада већ питање опстанка разумете, али без / претензија на комерцијални успех“. Очигледно је да поезија Весне Кораћ не пристаје на осредњост, ултиматуме ни калупе, већ снажна измиче свим замкама и одлучно заступа мото: „одбијање / да се понављамо је суштина слободе“. Јер, „књижевност је бескорисна, / ако не мења мишљење“.
Песмама овог тематског слоја збирке сасвим одговара прозаичност, а такав стил и израз задржаће и песме другачијег фокуса. У први мах може нам се учинити да лирски моменти у стиховима одсуствују. Међутим, форма и тон песме тек су примарни доживљај. Свака од њих и те како носи у себи лирске штимунге, који се перципирају на нов начин. Ова лирика је искусна, мудра, непоткупива, на махове силовито разграната, на махове тиха и у себе загледана, али никада неукусно патетична нити претерано сладуњава. На неким местима се лирске ноте осете у тој мери да је чак и критичарском слуху изазов да задржи неутралну позицију вредновања јер дубоко дотичу најинтимније делове бића. Ова је поезија изразито интелектуална, до танчина промишљена. Пажљивим моделовањем поетике збирке у сваком тренутку осетна нам је најважнија проткана порука песникиње: да је певање само себи циљ и да оно не може бити сведено под било који закон и не може бити у служби било чега другог – до саме уметности.
Певање Весне Кораћ изниче из искуства, а његови бисери сакупљају се тек након што се оно опева. О томе сведочи исказ у песми Аутоконцепција: „Јер разумно посматрати стварност човека, значи разумети да је поетска“. Насупрот том ставу, нашло се оно опевано из супротног угла, како би се кроз контрастне слике истакло све што песничку реч Веснину инспирише на хуман и племенит обрачун. Њена побуна против комерцијализације уметности, свођења вредности живота на материјално и против друштвених механизама који замрачују хоризонте истине која треба да ослободи човека, одвија се кроз интелектуалистичко деконструисање општих места која су потпуно изгубила смисао. Тако у песми Посврнути време читамо о ономе о чему се мало ко усуђује да пише – „Да читав живот је сан, да живимо у сну, да долазимо из сна“. Дубоко ослобођење бића јаче осећамо у додиру са песмама које откривају нове просторе егзистенције у посусталом и посрнулом миљеу савременог човека. На веома суптилан начин и ми читаоци позвани смо да у ониричкој природи онога што зовемо стварност осветлимо наше креативне потенцијале, како не бисмо били ни оно што имамо, и „не земља, не језик / Само пријатно напрезање / сликање акварела, плесање, лагане шетње шумом / Јер идеја да све има сврху, / потиче од ума“ (Само пријатно напрезање).
Сваки велики песник довољно је храбар да погледа у очи вечној теми смрти. У овој збирци, управо тамо где јој се исказ сасвим приближи и где инспирације постану изузетно захтевне у одабиру квалитета певања, субјекат се ставља у позицију „Без једнакости између Ја и драгоцене патње“ и на тај начин изазива веома необичан али ефектан деперсонализовани тон који и мисаони и емоционални набој збирке одржава на веома високом нивоу. Посве сталожено и сигуран у искуству које има, субјекат мудро закључује: „Иста је садашњост, увек садашњост и тамо и овде / Вечито сад, то једино поезији није страно“ (Етарски вортекс). Чак се и ови, својеврсни филозофски импулси који бљесну често, у песмама налазе не само због ширине певања, већ понајвише због веће идеје којом је целокупна збирка иниспирисана. Могли бисмо рећи да мисао која све наткриљује гласи: „Није бог ништа рекао“.
Моменти катарзичног ослобођења присутни су и у неколико песама које, у складу са полом песничког субјекта, на површину смело износе и те како актуелне теме положаја жене у друштву, како у интимнијим круговима породице и пријатеља, тако и у свакодневици међу странцима и у уметничким круговима. Није овде реч о феминистичком гласу који шири одређене ставове и позива на бунт, већ о новопробуђеној снази и храбрости јин енергије да транспарентно представи свој одистински положај, без уобичајене задршке и срамежљивости да приступи табуима пред којима готово сви сагињу главу. Кроз призму психологије, социологије, традиције, литературе али и сасвим новог, ослобођеног погледа на свет, песме Весне Кораћ славе креативну силу жене и силовито и стабилно пулсирају новом мелодијом самооснажености каква се у српској књижевности ретко среће.
Након затварања корица збирке потпуно нам је и до краја јасан одговор на питање „ко је то у мени миран седео“. Тиховање Весне Кораћ у једном временском раздобљу сада је изродило прави поетски дијамант који ће, засигурно, кроз време ненаметљиво и са ретко чистим достојанством блистати свим својим квалитетима.