Јелена Гавриловић
КОШУЉА УСУДА1

МОЛИТВА МОКОШИ

Мајко Влажна Земљо,

Имаш ли ти росе за моје табане?

Мајко Овчје Руно,

Имаш ли ти мекоте за моје теме?

Мајко Љута Медведице,

Имаш ли ти јарости за моју чељад,

Рођену и нерођену,

Да их привијеш на срце,

Ако паднем,

А не смем пасти, Мајко,

Док држим нејач у наручју,

Не сме ме ујести гуја

За пету?

Мајко Црна Гуштаро,

Имаш ли ти тмуше

За две моје душе,

Горску и равнопољску,

Кротку и дивљачну,

Водену и камену,

Џидовску,

Мајко Накострешена Шумо,

Имаш ли ти јазбина скровитих,

Вилајета Тавних,

Да у тебе утечем од сланих киша,

Мразних јутара,

И ʼајдучких помама,

Што би у сенку да ме преметну,

Мајко?

 

КОШУЉА УСУДА

Две су суђаје које кроје кошуљу усуда

Свакоме Џиду на рођењу

Једна је Оштрозуба

Друга Добропољска

Једна отпушта, друга стеже

Једна продужава, друга реже

А над мојом колевком прозбори прва:

„Никаква мука љућа од џидовске неће га снаћи

Див-јунак међу гмазима

Ћесара служиће међу кепецима

Неустрашив, пред женом ће дрхтати

Силан, пред птицом ће трептати

Туђе ће јармове вући

И туђе њиве орати

И туђе жене љубити

И туђим боговима светишта зидати

И за туђе ће војне гинути

Јер се намножише Латини у свету

А још су гора зла на помолу

Но ја ћу му дати један дар:

Да разуме језик птица и вила

И да уме утећи од злотвора.“

Тако прозбори вила Добропољска

А Оштрозуба, за дивно чудо,

И сама беше милостива:

„И ја ћу га, ево, даривати

Гроб ће му наћи у далеком добу

Докле не допире мисао џидовска

У маглинама јутара сутрашњих

И големо ће благо заблистати

Око његова костура кршна

Амфора ливанског вина

Златници цара мисирског

Крчази уља нардова

Путир срмом опточен

Од крљушти златног шарана – шлем

Узглавље меко од скерлета

Плашт од тирскога пурпура…

И страх ће спопасти копаче:

Ама, силан великаш ово беше

Достојник великог народа

Моћна ли раса ово беше

Онијех што овако почиваху

И силно благо са собом понеху

Авај! Дивови нестадоше,

А то мрави по свету миле!“

А ја, пошто разабрах им говор

Поскочих у колевци озарен

И никад се на судбу своју не жалих

И радосно вукох туђ јарам

И једнако хватах и буздован и маљ

Јер знадох да ћу мрети к’о краљ.

 

ЉУБАВНА ПЕСМА ЏИДА

Дај ми један прамен своје косе, вило,

Oнај иза уха,

Што поприми мирис босиљка,

Да га уплетем у свој перчин џидовски,

Да се не зна више које су власи твоје, а које моје;

Да га држим међʼ зубима док ми ваде ханџар из бедара.

Дај ми један прамен своје косе, вило,

Да си сто пута кћи лугара, вилинског поглавара,

Да си млеком мајчиним заклета да се клониш Џидова

Што газе кʼо крдо вепрова, те дуго болује трава,

Дај ми један прамен своје косе, вило, онај иза уха,

Што поприми мирис босиљка,

Па тражи што ти је срцу драго, само ми перчин не дирај,

Мокар од пелин-роса,

К’о да је пасао међ твојим недрима

Па да си сто пута кћи лугара, вилинског поглавара,

Да си и змијскоме цару обећана,

Узеће те, и без тог прамена иза уха,

Није то спрема свадбена, ни конац за златни вез,

Нит икоме ишта значи,

До Џиду једном, да га држи међ зуб’ма,

Док му ваде ханџар из бедара.

 

 

ПОЧЕТАК ЗИМЕ ЏИДОВСКЕ

Већ се јутром трава забели кʼо хум рутав

У Џидовки свелиʼ

Под којʼм је јама гробна

Већ се са источниʼ страна

Док бог се из локве рађа

Оглашава само врана

А на колцима покрај друма

Где куња лоза обрана

Јастреб главу међ’ крила скрива

И гледа некуд мрко

Већ пар ноћи тако бива

Да мало ми једно руно

Те се стиснем уз какво дрво

Жену сањам, Џидану

К’о да је огањ илʼ гуњ

Крв, из срне распорене

Што куља у сну и плави ме

Те се будим, врео и мразан

Већ о гранама висе

Чегртаљке ледне и звоне

Кад ветар друмом пројаше

Те брже кожуʼ у самар свијем

Већ ни лице у кладенцу не мијем

Стра’ ме да одраз свој видим

Сад кад утваре дижу главе

И долази њино време

И све што миче ми виче: „Бегај!“

Два ми још сиња дана

Ваља прећи до села

Док не завлада звер сабљозуба

Зима је, крај ʼајдучије

Одлетеше утве златокриле

За ово лето – доста је

Већ дуго ни грозда смрзнута

Не нађоʼ подно чокота

Све иʼ врана изела пуста

К’о да жена је моја

Рукама туђина брана

Непцима туђина посркана

Зуби му навек трнули

Гачци му мозак попили

Журим, а бело се иње не на’вата

На врх грма њезина

Што га оставиʼ кад крену јужина

Свег у јарким пупољцима. 

 

ЏИД СЕ СПРЕМА ЗА ЛАПОТ

Сутра ћу отићи нашем главашу

И рећи да сам сит живота

Послаће ме у баћију за лапот

Знам да не могу отићи пре јесени

На Растовдан, а ја бих још овог часа

Отишао

Видех све што се имало видети

И очи се стадоше умарати

Од једних те истих виђења

Дукљанке су убавије од Трачанки

Дарданке су прљаве, ал лепо певају

Најлепше су дојке у Илирки

Ал их Грекиње све надмашују

Ако волиш да се одмах не подају

Моја Џидана више неће цветати

Нема младица из сувог пања

Мој се син више неће вратити

Заробише га туђи градови

Овце ваља ваздан напасати

Клисуре су све стрмије

А ноге у мене – тучане

Већ хлеб свој једем без жеље

Тешка је судба у Немра

Кој’ма смрт не долази сама

Већ им род рођен мора пресудити

Но, Немри не могу под земљу

Пре но листови храста не свену.