⸙

Препусти се

У бочно растиње

Као коса расута

И буди наручје

Међу свима који долазе

И кажу – ти – бићеш као ждрал

И оставиће те

У сурово пролеће

У далекој земљи

Где већ ништа не знам о нужности.

 

⸙

Моја уста назубљена

О распламсале језике млечног дрвета

О зелено залистај

Кроз пропусне опне вибрира аплауз, и споља допире

Кошуља пуна сударања

Испресецана слојевима, крошња

Коју ветар наносом пригушене

Сунчеве топлине обасипа.

 

⸙

Једрина пуна дозревања,

Саму себе надраста и наставља

Ковитла се и гомила

Као непрекидна свежина растиња

У трави отворена на махове

У сувим локвањима главе, У јатима

Обливених стопа изнад мора

По две сплетене репатице

У крилима зеленим и плавим

Морске ласте дозревају

Где се поглед више не опире

Пространству, Где се

Трагови, трагови,

Трагови

Топе и спирају споро

Као со.

 

⸙

Што склапа своје наручје и црвени се

Што као зелена земља се таласа

У своје добро цвеће цвокоће

У кључале кавге мора и животе

Далеко од гребена остављених

Да трају дуже од промена

По новој слузници већ сраслој

Што влажну опну неба

Поново у око затвара

И пенуша се

Гнуша

и груша

и грми

Толики кланац мора у нама

Напола испражњена кућа је преобразба

Сан о простору који надвисује

И обрушава се

У исти расцвали обрт

Затворен у себе

Затворен у круг сиромаштва сопственог језика

Сопственог подозревања у сваку слику

Што предњачи и што се из

Себе у себе претаче

Што се троши и у сваком таку заостаје

И тако пуштена траје

У сопственом распињању

Прожета нит као почетак безизлазности

На прагу реченог враћена у неизрецивост

Пуна као громада

Муца свако своје недовршено сутра

Већ у прошлости

Као кроз превише осмишљењу стварност

У којој се ни за трен

Не изостаје.

 

⸙

Над морем цветају вртови

Алги, спљоштени као живот

у дводимензионалном наручју

Двобојном као живот

Недвојбених организама

Пространства мерена изостајањем обиља

Разазнају топло и хладно

Нагрижени починак корала

Као нови обруб отврдле куће

Тропикана рибља надигнута креста

Боје нечитљиве у великим сланицима крљушти

Смирено дишу као море

Паметније од живости

Паметније од тихих спора прашуме

Не престаје да суши и дише

Као проходна семена људске перспективе

На олупини продируће савести

Подједнако унутра и изван

 

⸙

Сресле су поново љуске,

Главе пуне отвора за прице

Лето је сурова бразда

Лето је травната плоча, пружена

Маглено растројство чула

Док корење бубри

Нешто у дну дави се

Нешто чега нема на површини

Свих ситних звучања која чине мали даб

У дешавању изван колосека

Превише једноставно потрошене тежње

Отклони и ограничења

Просута по тротоару

Пљувачка поднева

Као слаба метафора

Не дозрева на време

Да постане откуцај

Савести која се црпи

У ситним образложењима

За дане у небројању

За оне који не говоре

За нека превише далека очекивања

Дисање глувог ритма

Пропуштен ваздух, пропуштен

Кроз ждрело и губицу

Прождрано време

Стајање у тачки која нигде не пребива

У непрозирној баналности изнова почиње

Још корак лицем дубље у трави

Још корак

Врати се и буди захвалан

Врати се и почни овај дан поново.