Милуника Митровић
СТВАРНО И САЊАНО У ВАТРИ СТВАРАЛАЧКЕ ХАРМОНИЈЕ

 

Небојша Лапчевић: Сејач

Зрењанин; Нови Сад, Агора, 2024.

Сваки тон тражи своје уточиште

Од првог до последњег поглавља и пасуса новог романа Небојше Лапчевића Сејач, рефлексивно и духовно снажне прозно-поетски понесене реченице питко теку ивицом снова и јаве, живота и смрти, природе и љубави. Већ у прологу писац наглашава да уметниково позвање тражи извориште у стању сновидог уточишта, јер: „Сан је близу уметности. Мед неба.“ За искусног ствараоца таква стања су посебно чулна и шумна, песнички сензитивни призив у семену кључног стиха – „пођимо да саберемо светлост“.

Преиспитујући своје стваралачке запуте и вртлоге, главни јунак, композитор Адам Дединац не одустаје од поетски узвишене супстанце која ће чаролију музике и слике да „сјајно стапа у чулну лепоту песме“, да би се глас хармонично једначио са инструментом. Исписујући своју тестаментарну оперу Terra incognita, он је свестан да је то опорука и круна властитог уметничког постигнућа, и зато каткад придаје своме фантазмагоричном „Ја“ слободу и веру у божанску моћ Творца. Све то, да би надјачао духом вазда трагично и смртно клонуће у човеку, који би нашло утеху у тачној мери лепоте за сваки тон и казану реч. Тиме и ону коначну, нужну као дисање и као насушни смисао живота и бивања.

Небојша Лапчевић, познати песник и успешни поливалентни књижевни стваралац, сада романом Сејач и насловом наглашава својеврсну значењску слојевитост, динамику стилских и формално онеобичених решења. Романескна грађа полази и међусобно се преплиће из више тематских рукаваца, идејно се обликујући као амалгам приповедног и лирски надахнутог предива, пратећи духовну нит просејану кроз бурна психолошка превирања, визије и заносе необичног јунака нашег доба, готово и сваког другог. Уз ликове вољене жене и пријатеља, Адам је протагониста доследне љубави и поринућа у сопствени стваралачки свет, затечен сред датог егзистенцијалног миљеа затвореног временом и местом бивања. Интроспективно, бројним унутрашњим монолозима наратор открива сву стваралачку ватру једне дословне, али и многоструко асоцијативне и симболне мисије мистичног Сејача, који ниче из помне потраге за властитим идентитетом растући у „цвет уметности.“ Тај цвет иде жуђеним правцима, постајући и сам чисто „опажање узвишене лепоте“, која увек осећа „нешто мистично што израња из слутњи“ – уверење је које бескомпромисно брани главни лик овог романа – слутимо, и његов аутор.

После психолошки и лирски наглашених пасажа с почетка романа, чиме је детаљно вајан сензибилитет уметника у сложеном и драматичном животном и стваралачком тренутку, следе нови тематско-мотивски кругови наглашени посебним поглављима. Фрагментарно усталасаним преплетом потраге за прецима и коренима преко мита и легенди али и документарно, појачава сe уверљивост главног лика, додајући тиме и динамичнију ноту тока романa.

О томе говоре и веома карактеристични дуги наслови поглавља, каткад са архаичним призвуком, загонетно предочавајући нови простор, људе, амбијент и мотивске компоненте чудесне приповедне грађе за снове и даље делање. Од укупно 24 поглавља, ево неколико занимљивих наслова: Закос ливадакосећа у Јанковој лежи до предозначене меане. Ко је адресант из туђег века? Потом следи Terra incognita, а за њу непосредно везујући наставци навештених догађаја: У јастуку недостаје перја, сан о концерту за буђење, У песми сејем, у песми жањем, Пастир гледа марву, марва гледа траву, прича која није либрето, а залутала је у недовршени есеј, Казивање дубровачког трговца који у пртљагу носи боцу морске воде, венецијанске певајуће књиге и наливперо. У поглављу Ово ће бити, храсте мој, све тамо доле, бити језеро и Морава је певала гласом Биничког док је црквица пловила узводно, застајемо налазећи посебност сентимента главног лика везаног за откриће чукундедe Ђорђија, који ће га као сенка двојника посвојити и пратити „у зачараном кругу властитих метафора“.

Зов родне груде долази из дубине Адамовог бића да би кренуо за предачким коренима, кључни је моменат изазван мистиком ненадно добијеног писма. У њему је са тапијом чукундеда Ђорђија стигао и венецијански либрето непознатог наручиоца и адресанта из „туђег века“, као дар самог неба пао у праве руке. Осећајући се тада као човек лишен свога идентитета који се „спотакао о праг прошлости“, са посебним заносом креће у потрагу за прецима, историјом и уопште ширим простором своје дедовине, тамо ка дивоти природе Троморавља, где сазрева плодоносно надахнуће душе шапуће чистом лепотом: „Дирке клавира нису бесконачне, хармонија је бесконачна, човекова машта је бесконачна. Говоре три Мораве да је живот неизмерна плима, неизмерна осека…“

Подршку одгонетања ове борхесовске тајне нађених изгубљених списа, пружиће посебан човек и пријатељ Коста Памјатник. У исти мах, овај магични либрето је оно што покреће нови прилив таласа снаге стваралачке енергије, који надолази како би Уметник у одмаклој животној доби своје дело маестрално довршио, и на сцени угледао у сјају и аплаузима, у атмосфери надреално катарзичне узвишености, попут сна и тек излежених Ангел-тића, како то писац именује. Или, све у одјеку и предзнаку виђеног нам оног бесмртног Црњансковог – „бескрајно плавог круга и у њему звезду“. Ово и није сасвим случајна и једина асоцијација читаоца Лапчевићевог Сејача, који предочава и мото романа изводом из Дневника о Чарнојевићу. Такође, и структура композиције овог романа као целине је на особит начин кружна, јер почетна временска тачка пролога је она иста која се слива са епилошком на крају.

Где је крај, ту је и почетак свега – није испразно умовање, већ овде међу корицама књиге сугестивно указана похвала свету Природе и светлости љубави, jер „светлост је сушт духа. Нека је чисто зрневље на висинама!“ Ово је само један од раскошних исечака из Лапчевићеве оде исписане на овим страницама о значају и моћи уметности и уметничког стварања. Сада и овде, речју – победа лепоте духа над материјом и тугом њених лекција пролазности.