Лара Петровић
ФРАГМЕНТИ

 

ЛАСЕР ШОУ

Сваки дан у исто време, у 11 сати преподне, одлази у парк. Сви знају за његову клупу. У џепу носи четврт сувог хлеба. Измрви га испред клупе и чека. Убрзо слете један или два голуба, а онда и више њих. Након што поједу мрвице, гегају се, сити, око његових ногу. Он тада нагло скаче и из прстију испаљује ласерске зраке. Прецизно погађа. Мале главе се распрскавају а перје лети. Он се смеје се и тапше рукама од задовољства: „Пацови! Пацови!“

Неко од посматрача увек аплаудира.

 

ЧУДОВИШТЕ

Девојка улази у фризерски салон, узбуђена.

У рукама држи клонулу птицу. „Дехидрирала је“, каже. Жене се чуде. Фен занеми. Фризерка донесе пластични чеп пун воде. Пар капљица у кљуну и птица се чудесно буди. Kрила се шире, глава усправља, ноге продужују. Птица испада из руку. Почиње да лети, млатара крилима. Сад већ огромна, забија се у огледала. Жене гакћу. Са коса им отпада перје.

Девојка излази из фризерског салона, узбуђена.

 

МИНЂУША У ОБЛИKУ РИБЕ

Изгубила је минђушу у таксију. Таксиста је познавао њену мајку. Мајка није знала за несталу минђушу. У првој јутарњој вожњи, у истом таксију, девојка са зеленом хаљином ју је видела крај ногу и узела. Поклонила је млађој сестри која има акваријум. Девојчица ју је радосно показала мајци. Увече је, на путу ка аеродрому, мајка причала таксисти о томе. Он је за то први пут чуо.

 

СИРЕНА, НАПОKОН

Док је пеглала веш, случајно, није ни приметила, прешла је пеглом преко шаке леве руке. Није је заболело. Наборана кожа се под паром фино изравнала и затегла. Узела је пеглу у леву руку и поступак поновила са десном шаком. Пеглала је надланицу, прст по прст, све до ивице ноктију. Затим руке, па врат. Села је на под како би опеглала бутине. Лежала док је прелазила пеглом преко стомака.

Погледала се у огледало. Уместо ногу, имала је реп. Успела је да спљошти бутине и слепи их по унутрашњој ивици. Стопала да зашиљи. На раширеним врховима ножних прстију једва је стајала. Стомак, руке и врат су били углачани. Лице је остало исто, њено.

Напунила је каду са топлом водом, спремила миришљаву купку. Склизнула је, придржавајући се рукама, а потом у каду убацила и упаљену пеглу.

Грохотом се смејала репу који се трзао. Лице се од удара електрона затегло, а из очију јој је, напокон, заискрио ватромет звезда.

 

НЕСРЕЋАН СЛУЧАЈ

Данас је одлучила да буде ваза. Kерамичка, бела, са зеленим обрубом. У белој хаљини са зеленим шалом, носила је чашу са водом у руци. Говорила му је: „Ја сам водени сандук, у мени умире цвеће.“ Муж је повремено додавао воду у чашу.

Други пут је била сломљена оловка. Целу главу је уронила у фарбу за косу црне боје. Беоњаче су потамнеле. Говорила је: „Ја сам ноћ, у мени нестају речи.“ Муж је пролазио поред и дописао на њеном образу – тишина је прапочетак света.

Kада је одлучила да буде бакља, да сија, било је прекасно. Пламен је захватио цели стан, улаз у зграду, њихов кварт. Муж ту ништа није могао да уради.