Жарко Миленковић
ЗАВЕТ ПОЕТИКЕ

 

Ђорђе Ђурђевић: Књижевна ангелологија, Службени гласник, Београд, 2023.

Ђорђе Ђурђевић: Антологија српске ангелолошке поезије, Службени гласник, Београд, 2023.

Сигурно ће вас изненадити сазнање да је књига Књижевна ангелологија Ђорђа Ђурђевића прва књижевнонаучна (али и културолошка, уметничка) студија која се бави проучавањем феномена анђела у српској књижевности (и уметности). С обзиром на то да су анђели присутни у нашем искуству готово од рођења, па кроз читав ток живота, ово нас оставља, такорећи, у једној врсти шока, како феномен који је толико присутан у нашим животима, за све ово време није добио ниједан вредан научни преглед и опис. Можда, управо, због тога што је толико присутан у нашој свакодневици, кроз вербалне и визуалне представе, овај феномен је некако измицао пажњи нашим научницима, чинећи им се излишним, можда чак и патетичним, свакако мање вредним за истраживање. Можда и због тога што анђели улазе у домен теолошког, па је требало сачекати да се оформи и оснажи дисциплина која би имала за циљ да споји теологију и поетику, односно лингвистику – и тиме створи модел и адекватну терминологију којом би се овакви феномени проучавали и описивали. Иако се теолингвистика у последњих петнаестак година прилично добро примила и развила у нашој науци о језику, теопоетика је, пак, још увек негде у повоју, а њеном развоју ће свакако допринети и књиге Ђорђа Ђурђевића Теопоетика: О апокалиптичном дискурсу српске поезије (2021), те, свакако, Књижевна ангелологија и Антологија српске ангелолошке поезије (2023).

Иако је студија Књижевна ангелологија постављена доста широко, корпус материјала који је аутор у њој обрађивао сужен је, махом на српску књижевност ХХ века, уз извесна одступања, што је чини и те како актуелном и модерном – с обзиром на то да је, како наглашава на почетку књиге, од XVIII века па наовамо, створена теолошко-религиозна криза која се одразила и на ангелолошку кризу, а „смрт, и уклањање Бога из искуства не импликује смрт анђела, већ испражњење њихових функција“¹. Испражњење функција анђела у савременом искуству човека и писца, односило би се само на ту теолошко-религиозну димензију, јер „будући свуда присутни, анђели у искуству савременог човека изостају као религиозно-откровењске фигуре“², али су им дате нове функције и нове улоге, некада су оне посве добре, а некада су анђели и на другој страни. Човеку, иако додељен анђео чувар, никада не може бити одговоран за његове поступке, јер он никада нема никакву власт над оним кога чува и оним ко му је ту улогу доделио. С обзиром на то да су анђели медијаторска бића, да сами по себи нису нити добри нити лоши, они преузимају улоге које им се дају, па стога Ђурђевић пише: „Књижевност поштовањем вредносне неутралности самих анђела поштује слободу (не)одабира у себи. Слобода језика пак открива да су анђели празни знакови који се испуњавају различитим садржајима, те додељени садржај заправо даје вредност самом анђелу, што се може потврдити и у речима Јустина Поповића да су анђели ‘свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно’. Међутим, како се знак анђео не исцрпљује само у сопственом садржају, тако је поезији и језику знак анђео крајње погодно подручје да прошире жеље својих бића“³.

Из каталога ангелолошких фигура српске књижевности, зарад илустрације, издвајамо свега неколико који поткрепљују Ђурђевићеву тезу да анђели „и у тренутку задржавају своју медијаторску улогу. Они сачињавају међупростор између датих вредности, чине простор границе дате опозиције, не припадају ни свету добра ни свету зла. Они су уједно празна места оба искуства, празно место доброте и празно место зла, празно место њихове границе“⁴: „анђео са очима које извиру (Новица Тадић, Анђео с очима које извиру), анђео ког сам волео да ухватим за руку (Војислав Карановић, Цртеж), анђели вишњи који туку (Новица Тадић, Долази плата), мртви анђео (Драган Јовановић Данилов, Дубока тишина), облапорни гвоздени анђели (Александар Ристовић, Стогодишње дрво), усамљени, провидни анђео (Александар Ристовић, Шекспирова смрт), анђео пушач (Драган Бошковић, Читати поезију), анђео неспокојства (Војислав Илић, Једна ноћ), анђео горке празнине и снаге (Бранко Миљковић, Ариљски анђео), анђео сличан инсекту (Бранко Миљковић, Похвала биљу 5), анђео брат (Васко Попа, Каленић), слепи, глуви и мутави анђео (Душан Матић, Сутра, 2. песма), пуначки анђео (Дејан Алексић, Јастук)…“⁵.

Ђурђевић износи да је сусрет песника са анђелом, заправо, сусрет са радикалном другошћу и њиховим препознавањем које доводи до песме: „Уколико се књижевност схвати као прећуткивање / истрајавање до смрти, а чин књижевног (за)пис(ив)ања као на вечност осуђени мнемонички спој слике и речи – питање откривања / сакривања фигуре анђела у поетском дискурсу пројављује се питањем директно везаним за способност литературе да препозна постојање радикалне другости, те да је поетском вербализацијом оприсутни“⁶.

Колико су анђели присутни у српској књижевности, са старим и новим функцијама, читамо на примерима из Антологије српске ангелолошке поезије, коју је овај аутор саставио и у њу унео све оно највредније од српске поезије од средњег века до данас, приказујући, како њен састављач вели „апсолутни тренутак у искуству када се лице поезије нађе пред лицем саме трансцеденције“⁷. Војислав Карановић у песми Заклон пева:

Шта нас

још уопште штити?

Замаси крила, што допиру

Из дубине?

Анђели? Помисао на њих?⁸

Будући да савремени човек живи у времену свеопште деконструкције и егзистенцијалног ужаса, из кога је Бог протеран или сведен на неделатни, нежив појам, остала је потреба за некаквом врстом метафизичке заштите и упоришта, те стога савремени песници анђелима додељују та места упражњеног божјег присуства, као замену. „Срдити анђеле на ивици чистог пламена / Ако искоракнеш зид ће се сигурно срушити / Твоје дивно чудо неће“⁹ пева Иван В. Лалић у песми Фреска, као својеврсну похвалу Божјем чуду. Миљковић у својој чувеној поеми Ариљски анђео певање започиње стихом: „Анђеле горки празнине и снаге“¹⁰, а ангелологија је, истиче Ђурђевић, „управо сусрет са празнином која проговара, књижевност јесте записивање долазеће речи која се у датој празнини гроба обликује, графички траг гласа из празнине“¹¹. Војислав Карановић у песми Варка исписује веома значајне стихове:

И ова ноћ отиче

Ваздух је премрежен

Воденим нитима.

Неколико тамних мрља

Плива тек

По зеници совиног ока.

Маглина од даха што се

повлачи са стакла: ето

Како ја видим месец.

И све мање приањам

Уз варку да анђели

Долазе споља.¹²

Анђели су у нама, сваки поглед у себе поглед је у анђела у нама, анђео нема никог другог осим нас: „анђео је, подсећа поезија, место дате темпоралне осцилације. Анђео доноси будућност, анђео повлачи прошлост, сва времена збира у садашњости“¹³.

Анђели, јесу „завет поетике“¹⁴, јер како пише Ђорђе Ђурђевић, „Анђели, у највећој слободи духа који подразумева непрестану дисакумулацију будућности у писање, исписују оно немогуће нас самих у подношљиви поредак писма, док слова чувају поверено, чувају ону песму коју никада нећемо имати“¹⁵. Те се стога може рећи „да анђеоски језик постаје оно немогуће човековог језика, анђели свој језик потчињавају себи“¹⁶. Док „анђео уједно постоји у простору саме песме, као и у простору њеног остваривања у језику, док његова улога јесте двоструко преводилачка: песника преводи у простор поезије и поезију приближава песнику“¹⁷.

Превазилажење баука религије чини се основном делатношћу књижевне ангелологије: „Књижевна ангелологија, као деконструкцијски завет теологије и књижевности, стоји у непрестаној борби и жељи за надилажењем метафизичких сабласти религије“¹⁸, борећи се са тим да религиозно тумачи пре свега као културолошку вредност, измештајући и песму и самог анђела из свог првобитног окружења. „Како се дата питања формирају унутар граница самог песничког света, тако одговор треба тражити у реакцији самог бића књижевног текста према анђелима, који, такође, настају у простору литерарног света као таквог. Пажњу, дакле, треба усмерити на ангелолошко функционисање самог литерарног текста, а не на просторе различитих извантекстуалних религиозних искустава верујућих“¹⁹. Зато, закључује Ђорђе Ђурђевић, књижевна ангелологија је зимзелена наука „која ‘сликом, речју, звуком, ликом и мирисом просуђује’ о човековом стварању, о човековој реакцији на божје стварање, о човековој слободној вољи, о метафизичности религијске мисли, о одсутности песме из певања, на крају о животу и смрти саме књижевности“²⁰.

Ове вредне књиге, изнеле су сву светлост и радост песничког стварања, окрилатиле песме, али и показале да нема мрака – до онога који је у нама самима. Све остало је светлост, белина анђела.