Драган Хамовић
ПРЕСНИ ПРИЛОЗИ
НА ВИСИНИ 10.000 МЕТАРА
Издигнут понад људских терета
Упијам родну земљу прелета:
Масиве, шаре, беле облаке.
Велика наша мајка прелепа,
Предата власти златног телета,
Трпи синове луде, олаке.
Али, на крају, љубав несита
Приземљи чеда, никог не пита,
Скине им име, личне ознаке.
Сада сам горе, чист ваздух јесам…
Док, нетелесан, тежине стресам,
Клизим у струје и у прозраке.
КУЛА ОД НОВИНА
Ничице падају дани домине,
(Увек се један на другог наслоне)
Присилна радња: јутарње новине,
Прелећем масне и звучне наслове.
Не чекам подне – у ходник отурим
Тек разлистане листове купусне:
Слике и ступце с вестима одурним,
Шарене гадости, за све укусе.
Насложим талог офсетног отиска…
Из дана у дан, могила новинска
Зида се, пење, плафон да надвиси.
Да се не поруши кула безмерна
Редовно храним гротло контејнера…
А њему годе људски написи.
ПЕСМА ХОБИТА
Ја сам нехерој, из округа Багинс,
Из дуге приче (не смем да смислим је!)
Тело је моје једва живи запис…
Невољно гурнут у судње мисије,
На стрме путеве, нагле обрте,
У замке и клања са мрачним котом,
Узалуд будим пасусе потрте
Повести коју плаћамо животом.
Зли волшебници и њине сподобе
Груну и срну, маше и потрефе…
Искрсну зверке, мом лику подобне…
Мој род, измишљен из јаке потребе
Да човечанство придигну, продобре
И општој теми свој спокој подреде.
ЖЕНСКО НАЧЕЛО
Мајка моје деце воли да спутава
У ритaм сапете, вербалне импулсе
Који ми дах значе: строга је управа
За све садржаје што талог искусе…
Копкам руду речи из окна мутава,
Ментална оцила облике избрусе…
Ако ме затекну бодра и усправна,
Уз нужну припомоћ саме се изусте.
Женска монархија света и уставна,
Мајка деце наше, госпођа књижевна,
Све друге текстове фино проосети…
Цена мојег лирског рада је снижена…
Госпођа стражари, тек да ме подсети:
Човек је погубљен ако се успава.
ПИСМО ДАНОЈЛИЋУ
И проводити лета вечита
С књигама које нико не чита*
Бољи је избор него пристати
За тастатуру сести. Писати.
Ни моћна штива нико не чати,
Коме још треба да ми печати
Ненаручене пресне прилоге…
Можда ламенте и епилоге.
Чему тежати ресурс цитатни?
Мотрити друге. Свет учитати.
Утврдим старо живо градиво.
Књижнице, пуне умних плодова,
Излучују из прашних фондова
Све безобално, несавладиво.
СТАРИ РОМАН
Као стари роман, растабачен,
Чији статус целину одриче:
Чамим искидан, у се забачен,
Да ме попуне и прекориче.
Листам странице, тело одвугло,
Раскривам стране самозатајне…
Дочитан, не знам куд ме одвукло
Чарање које главу замаје.
Мало-мало, у себи заратим,
Ја, који остах крњи наратив,
Ја, шифрирана жива порука,
Сама по себи пад и поруга:
Искази тешки, речи заморне,
Послате давно себи самоме.