Драгана Лисић
ШАМАР У ЛИЦЕ ЈАВНОМ НЕУКУСУ

 

Ненад Обрадовић: 29,99 сребрњака

Пресинг: Младеновац, 2023.

У издању Пресинга, пред сам крај 2023, изашла је трећа по реду поетска збирка песника из Панчева, Ненада Обрадовића, под интригантним насловом 29,99 сребрњака. Појаљивање овог песника посве је особено већ по томе што се његове збирке појављују по две од‌једном: наиме, прве две збирке, Несите легенде и Шарада објављене су 2020. у Поетикуму, а друге две – 29,99 сребрњака и Цеђење љубави и детокс – 2023. у Пресингу. Ипак, могло би се рећи да је овај поета књижевној јавности постао најпознатији објављивањем запаженог текста у часопису Буктиња¹, којем се – иако професионално оријентисан ка праву, а не науци о књижевности – јавља као критичар и упире прстом у труле плодове наше савремене књижевне сцене. Конкретно, поводом неславно додељене награде Бранко Миљковић за ту годину. Ова критика представљала је редак изузетак и светао пример негативне критике, мртве у Србаља, кап поруге у мору хвалоспева који се данас штанцају, на срамоту критичара у правом смислу те речи, од Скерлића наовамо, који се нису либили да их укоре за неквалитет, да разаберу жито од кукоља; овај текст, дакле, представљао је књижевни догађај pаr excellence и изазвао многа негодовања, но ипак, колико год је био непотребан и непожељан гордим савременицима, био је неопходан књижевности и књижевној истини. Врло слично може се казати и за ову збирку.

У збирци 29,99 сребрњака, нарочито у њеном првом циклусу, песник се управо осврће на савремену књижевну сцену, на положај песника данас, на актуелно поимање правог песника, које би се могло изједначити са подобним песником, на начин додељивања књижевних награда, полазнике књижевнометалостругарске радионице [175] и сличне феномене, те на тај начин пред читаоцем демаскира све ове појаве, упирући лампом у мрачне кутке песничке естраде (зашто не бисмо рекли и Шараде, у стилу Обрадовићевог наслова, у „несите“ грабљивце награда и аплауза, лишене поетског, а обдарене политиканским, шићарџијским даром). У овим стиховима наћи ће се силине у рангу Мајаковског, снаге за један савршен шамар у лице јавном неукусу. Наћи ће се и правичног духа „лудог“ Лазе Костића, који се није либио да упери прстом у мане Змајеве поезије, подобне тадашњем друштву, на своју штету, призвавши на себе тако нападе „и кусог и репатог“.

Већ насловом 29,99 сребрњака уводи се симболика која указује на Јуду и издају, али и на свет без Бога уопште, на данашњицу која нас наивне вара акцијама и попустима, жаргонски речено – продаје нам маглу и неке друге органе за бубреге, у паковању са машницом, једно велико ништа – јер то једино и остаје кад се изда Бог. На самом почетку затичемо два мотоа, један цитат режисера Кополе, а други у коме се поиграва са актуелним родно сензитивним језиком, те потписује себе као ауторку, иронизујући; позива се на Црњанског, али на једну његову наказну верзију. Потом затичемо садржај збирке који је такође подривен, сугерише нам се „не тај“, односно, да је и он сам лаж; видимо да су странице и поглавља истумбани, да се креће од средине, све је, дакле, наопако.

Следећа у богатој структури ове песничке збирке, јавља се обимнија Посвета, у којој ће се поново инвоцирати Црњански речима „загледан у своју Звезду“ (9). О песнику ће рећи: „досађујући се ружно, тром, још би он о себи, на такав начин да то буде баш само о себи, на тезги“ (9), критикујући тако то песничко самољубље, исповедни тон лирике, али и то што се аутори као на тезги продају, износећи своју интиму зарад осредњег аплауза. Наставиће у истом духу: „заборавио си да трепериш ко вест, ко пророк. Да тумачиш и примењујеш законе у нове збегове, светове“ (9), износећи на својеврстан начин, осим критике песништва нашег века, и свој уметнички кредо, разрешење своје поетике － да се мора бити иновативан, песник-пророк, а не само прежвакивач већ казаног.

Првом песмом Ко неће песму добиће олују пародира чувени Миљковићев стих, што се очитује, за слабовиде, и у посвети, која је на име награде с његовим именом, поводом које је, како смо поменули, аутор и писао 2022. године. У песми се наводи број телефона и линк до фејсбук профила, позивајући читаоце да га нађу тамо, јер све је огрезло у самопромоцији, бити песник данас значи бити маркетиншки маг (сетимо се опет наслова збирке са трговинским триком са децималама). Сурову реалност нашег доба песник изражава стихом „поезију ће сви спискати“ (16). Јавља се и поновни зазив Црњанског стихом „бар ти ми, ти“ (16), из чувене Мизере, осликавајући мизерију песника који се срозава на тај ниво мољакања. Онемогућен еnter (17) збрисао би песнике, јер једино тај одвојен нови ред чини стих, ничег другог у њој нема, ни метра, ни риме, ни ритма, ни слике. Наравно, довитљиви поета налази и ново решење у случају таквог квара: „уфураћемо се још јаче у кратке приче“ (18), разоткривајући да је актуелна поезија више прозаична, те се лако може препаковати у нову амбалажу.

Појавиће се у Обрадовићевој поезији и мистериозни Трошан Шалић (19), јаснији са посветом Шалу Душана Матића (20), која је још једна од критика награђивања, а ту је и мотив џемпера, као носећи мотив наслова збирке једног добитника огрнутог шалом. Неће аутор остати дужан ни Ниновој награди за роман и јединој добитници која ју је добила за посве други жанр: „Код романа ми је најбитније да је до 100 страна, да је у стиху, и, ако има причу, да буде потресна“ (157), да би у Потресној причи подигао све то на један виши ниво пародије. Амбиција за овом посве девастираном наградом биће исмејана и у Роману о песми.

Своју довитљивост репрезентује нам Обрадовић и песмом Подвала која описује писање песме уз помоћ аутокоректа као асистента који, парадоксално, предлаже боља решења од самог поете (толико о таленту!), а чиме наслућује и ново поље које се рађа, поезију вештачке интелигенције. Стихом „сви су на каријери“ (Уметник 21. века) сагледава се дијагноза данашњих уметника, који из те обазривости да не угрозе и не укаљају каријеру, пишу само подобно, без смелости, чиме нас аутор поново приближава своме креду, који постаје сасвим јасан кроз речи „Потребно је још, да су некада умели, да прекрате муке сломљеној птичици, да стану на реп гуштеру. И да га сецну“ [25]. Овим песник намеће захтев за чврстином, насупрот актуелном свеприсутном мекуштву, насупрот, дакле, песницима „који се плаше“ (53). Ако се у Његошево време морало „тирјанству стати ногом за врат“, зар не би минимум минимума овог времена био макар то － стати гуштеру на реп?

Игривост нам аутор показује и кроз песму Модератор: „Ако је могуће песме писати у гаћама, / зашто их не бисмо читали / по књижевним вечерима/у истој модној вертикали? (...) да се песник осети као код куће, / чак, да му се учини да није то што је/већ да га чувају док се игра (36). Тај зазив да се допусти homo ludensu да се слободно изрази, да се не фолира, да не буде строго формалан и испразан, управо је захтев да се буде свој. У сличном су тону и стихови Једне несумњиво ретроградне песме: „Ако не успемо са овим/светом у ком је свако/најбоља верзија себе/можда да пробамо/да будемо оно што смо?“ (141), који су уједно и зазив и вапај за аутентичношћу.

Црњански је изнова присутан у Песми за дан поезије инвоцирањем Ламента над Београдом: „трешње/пролеће у Кини / (...) /мртви другови“ (41). Појављује се потом и песмом Суматра now са посветом „Безбрижнима, лакима и нежнимa“ (47), те у триптиху Три боје кроз зазив „бар ти ми, ти“ и питање Где си сад ти? (79). Сем Црњанског, можемо назрети и Пушкина, кроз песму Цигани нису анксиозни у којој ће рећи: „да је слободан / баш зато што / ни за шта / ни за кога / никоме / (па ни себи!) – / није одговоран“ (73), коментаришући њихову слободу, коју је још Алеко у Циганима спознао, увидевши да сам, на своју жалост, не може постати такав. Провејава и Његош парафразирањем његових чувених сентенци, кроз песме Крај историје данас и Са дна сете, као и Растко Петровић коме посвећује песму Африка. Од савременика, као ретки неискритиковани, присутни су Боривој Везмар (Обредна песма) и Жељка Гавриловић (Математика), али имплицитно и Слободан Владушић својим мегалополисом кроз песму Коначна победа, у којој се наговештава да ће „доста наших лажи / врлудати по новим мегалоселендрама“ (146).

Кроз песму Читајући песме уваженог версификатора износи нам одлике данашње поезије, прецизно сециране: „Смишљена лутања / Слепе улице / Произвољне маштарије / Усиљене метафоре / Прогон емоције / Погребна озбиљност“ (44). Овај рецепт „како успети данас“ наставља се кључним, али заборављеним питањима: „Ко у овоме ужива? / Коме ово и шта пружа?“ (44). Репецт за успех разрадиће и у песми Разоружаћемо Србију: „О личним пропадањима да певам / За жирије о удаљавањима о немоћи / Себе само о себи и само за жири да певам“ (119), илуструјући пожељне особине песника.

Лицемерје данашњих, како песника, тако и читалаца, приказује нам се и песмом Награђивани: „И знам да пишем срања и знам / Да и други знају да пишем срања сада / Без обзира на то сви ми пружају подршку сада“ (48), где је најважнија награда, а квалитет није неопходан, пред наградом ће се сви уздржати од искреног коментара и суда, из пијетета.

Дискусија са Богом протеже се кроз више песама, попут Три молитве, Пост, Почетак молитве и других, да би свој могући врхунац добила кроз песму Анамнеза Боланог Дојчина, где се пародира обраћање Светој Тројици: In the namе оf the father / Зa рачун синa / Sunday bloody Sunday / И светога духa / There will bе blооd / И белих бубрега (115), да би потом понудио Нови Нови завет! FRЕSH! / 100% ОRGANIC! (116), користећи се поново маркетиншким фразама, попут оне из наслова збирке, а које су уједно и вредности данашњице.

Наравно да су иронија, сарказам и пародија, како смо показали, основна средства која песник користи да свој циљ постигне – али нема у њима заједљивости ни огорчености, како би неко могао помислити. Посреди је рафинирани израз, природни одговор активног поетског субјекта на толике и такве импулсе око њега. Лажљив је песник који данас може опевавати цвеће и пролеће, док је око нас, у књижевном свету, зима, крш и голет, једва да је остао по који здрав и несасушен лист и изданак правог поетског духа. Ћутати о томе значило би саучествовати, значило би плашити се за своје парче ситног интереса. Тога код Обрадовића нема. Ненад Обрадовић изненада обрађује ове болне и шкакљиве књижевне и друге табу теме, не либећи се да буде ангажован, али не у служби никакве идеологије или агенде, већ само и једино у служби истине. Има у овом правнику осећања за поетску правду, али има у њему и више поетског дара него у бројним књижевницима – што нам изнова доказује да се ни на каквим катедрама не стиче осећај за поезију, да диплома из књижевности не гарантује књижевника, а нарочито не песника.

Након читања овако богате и садржајне поетске збирке, остаје нада да би такав шамар могао бити отрежњујући толиким заблуделим књижевним субјектима, што је нажалост ипак мање вероватно, као и уздање да ће овај урођени критичар унутар Ненада Обрадовића наставити да свој дар развија у том смеру – зашто да не и кроз полемику, која је као жанр у потпуности замрла (последње трзаје имала је кроз перо још једног Ненада, Грујичића). Било како било, ова збирка је жив и непоткупљив сведок надолазећим генерацијама – молимо се, бољим од нас – о томе са чиме смо се борили и против чега су само они ретки устајали.