Весна Капор
ИСУС У ПРЕБИЛОВЦИМА

 

            На тераси неког хотела – испред кога вода у малим водоскоцима из прскалица чини да трава мирише – напокон испружам ноге, извлачим једну цигарету из штека и дубоко дишем. Прошла је поноћ – лутали смо прилично и одмор ће бити кратак. Тасос, трајект и галебови већ су у сутрашњем дану. Кад отворим вести, на неколико портала прочитаћу: „Велики градитељ преминуо.“

            Једном приликом, давно, старија познаница, причајући о космичким чудима, о савршености природе и снази литургијске речи, о звуку унутар црквеног брода, помињала је Пеђу Ристића Исуса. Постидела нас је питањем „знате ли уопште ко је он?“

            Коначно, срели смо се у атомима Пребиловаца. Лето је било суво и врело. Спржене траве, и цврчци – испод брда пре уласка у село, десно гробље, лево храм. Има тих часова кад човек занеми, нема речи за неке слике и сазнања.

            Пеђа Ристић је своју војну обавезу према држави служио у Чапљини. Знао сам сва страдања – нисам ишао у кафане, ишао сам у слободно време у планине, верао се брдима, вртачама, равнао се према сунцу, мерио неко друго време ван званичног, слушао изломљене гласове. Лутао по ободима и осећао ћутање што ври.

Сви су ти предели пуни присуства, и човека стегне нешто и физички свет се преклопи са невидовним – сфумато некакав се објави, занебесаш, оностраниш – а стојиш на Бивољем Брду, рецимо или у дубини неке ретке шуме изнад Пребиловаца, сам, са мноштвом. И кад киша ороси камен и земљу, и кад се ветрови узгоне по брдима, и кад сунце окрили – увек је исто. Све је пуно гласова, и као да си стално с многима, чини ти се да се додирују мишице – као неко стално присуство у честицама, ван облика. Све сам ја то знао, каже Пеђа.

            Стајаћу, дакле првог лета у Пребиловцима, за славу Храма са руком на нечијем рамену, осећаћу такође руку другог да свом рамену. Пеђа каже, слушам у некој емисији – заједничарење у литургијском смислу то је за човека суштина. Видите како за време славске молитве ми стављамо руке једни другима на рамена – да бисмо узрастали.

            Тог лета, на слави, помињаће се градитељи Храма.

            Пеђа вели, ронио је у Хутовом Блату, цртао, пешачио, слушао. Пливао је и у Београду, у Сави, за време Другог рата, и по свршетку. Био је опасан пливач. Преслушаћу и прочитати мноштво матeријала – и шта, све то надилази речи једне приче. Ипак, та вест која се закачила за писца ових редова – вест о његовом одласку – тражи своје место под прстима тастатуре.

            У Пребиловцима, тог првог лета, доживећу, као и доцније у Грачаници, осећај да је то тачка апсолута вечности – простор у коме сасвим сигурно једни поред других налазе и живи и мртви. Изјутра рано, у пределу испред школе, истина, задрхтиш; прође нека студен, крв као да се заледи. Осећај да ниси сам, али и неки затегнути конци језе, нелагоде и немира – сломе те. Наш домаћин код сваког темеља и крова стане – приче које исприча су облаци, не могу се завезати за земљу. Изречене речи растресају се простором – све поново оживи. Приче се обнављају и преносе. Мењају се под низом година. Сваки који прича несвесно дотакне неку струну – и, као што то и бива, већ смо савладали све то кроз усмену књижевност, прича се помало сваки пут изоштри, засија, трепне, помери. Међутим, сваки од оних што су чували приче и потихо их преносили – желео је да се сазнају у својој голој суштини: трагичкој жртви невиних. И те приче оживљвају страдале – из честица онога што је остало после љутог и сабласног људског пира, васкрсне одједном град – четири хиљаде прогледа и жижне цео простор.

            Пеђа Ристић решио је, једини на пријемном, задатак из математике. А = Б. Једноставно написао Б = А. Аксиоме знаш или не знаш, имаш генетски код за то или немаш. То ти је виша ствар, изнад логике. Тако се дешава све. Природа је све. И Бог је све.

            Само градити, то је једини одговор на рушења – каже, пошто сазна да су неки храмови које је градио у ратовима разваљени. У Пребиловцима, дакле, срећшемо се кроз атоме и форме Храма. Биће то литургијко општежиће кроз чије облике су Творци присутни.

            Погледам горе у свод – проструји свежина као да неко пролепрша плахтом на ветру у сунчан дан. Човек живи од наговештаја, од онога што се назире и не каже јасно – него пали жишку и тера да тражи.

 

            У дубоким џеповима света постоје таква места у којима човек губи дах. Удахнеш, и густо време око кога се кују многе теоријске завере, време – вечност, обмота човека; и нема места за неверицу. Скривена од сваког магистралног пута, та места, одиста живе своју безвременост. Знам таква места.

            Јутро у Пребиловцима, мирише јаром већ од свитања. Ваздух који удишеш густ је. Ветар, или некаква друга сила, као да држи растресито, али тешко, лето у приправности, увек наравно да те распамети. Пуни су нам нарамци некаквог живота, из небеса. Из хајдучке траве, смиља, кадуље. Из тишине. Идемо тесним путем. Суве траве и густе крошње, самоникле смокве, и кактуси; зрикавци и шеве; лептири и змије. Шуште. Склањају се. И путоводе.

            Густ је заборав нарастао. Густ је страх закрчио. Шикља. И мами.

            У Пребиловцима, месеца августа, бива увек тако. Беле се небеса и чује језа. Од шушња у лијесци. Од хука сове. Од гуштерова. И змија што обилазе камене шупље вратнице.

            У августу од светлости све титра.

            Ту у једном кутку, обраслом дивљакама као издвојено одељење, још стоје темељи, неки дувари и окна – кроз њих се провлаче сенке, ноћ леже и почива – уместо крова, изјутра роса умије зараслу стазу, лептирови слећу на самоникле цветове и сунце огреје праг и кућну површ; тако је од давног Илиндана: нема никог да обнови кућу Трифка Ћирића. Ту се човек распадне. Срушио би се у некошену траву, под грање одивљалог воћа, а не сме – пречи га нешто, не само страх од змија. Све је набујало од живота – посејани су људи као семе.

            Неко као да каже – ту је била љуљашка. И јасно се чују дани, овде, у времену што се разломило као нар. У крошњама осенченом, пуном тешких мириса – мора које се не види, снега који не пада, киша што густо плаве сећања, и благих ветрова.

            Трифко Ћирић – својим рукама прави љуљашку за своје ћерке – пребацује уже, веже чворове и намешта издељну даску за седење – потом се ту зашарени серџадица да дрвени рубови не жуљају. Заљуља их и благослови. Живот се у њима недри и зри.

            – Ево, сад, кад привежемо ову љуљашку, гле, и подвикнемо, ехеееееј, летећеш до неба.

            – Ево, сад, кад ову љуљашку, хитнемо, гле, и гране ће с тобом, у небеса.

            – Ево, сад, само да киша отече, куд јој је пут, заљуљаћу те, високо, до облака.

            – Ево сад, само да вјетар умине, заљуљаћу те, до планине.

            – Ево, сад, чек’, само да се одморим, од пута, љуљнућу те, петама ћеш звијезде.

            – Ево, сад, сад ћу, не бери бригу, јес’, право ћеш у сунце.

            – Ево, ево, да раздријешим вреће, јес’, блага, па ћемо се љуљати. Заједно, јес’. Полако.

            – Ево, ево, не могу брже, љуљнућу те, ко тица да полетиш!

            – Ево, сад, сад ћу, јес’, полако, ко лептир, ко бубамара, тако ћемо!

Тако Трифко Ћирић, својим ћеркама. Стана. Јока. Дара. Сава. Радојка. Стоја. Славојка. Неђа. Ангелина. Држале су чврсто конопац љуљашке, задржавале дах, и летеле.

            Стоји Трифко, сад – у сржи времена, и у наручју држи Слободана. Двадесет и три године после Станиног рођења. Лето је, трогодишњи дечак, још увек зна само топлину испод мајчине блузе и очевог образа. Није још био на љуљашци. Тако ће их наћи, ту на косини испод Ћирића чардака: њих двојицу, у травама. И кућа пуна чељади – замукне у врелини августа. Проспе се сок људског нара – заледи се свет.

            Све је то видео и чуо Пеђа, неимар – још у оно време кад се о томе није говорило. Каже, благодатни огањ овде ће се једном уждити.

 

            Мало арматуре има увек у мојим црквама – то је зато што је суштина у добром прорачуну атома, што се свака опека ослања потпуно на другу, и тако се стапају у целину. Архитектура је саставни део молитве. Опека на опеку, човек на човека – и чудо је могуће! И физика, и хемија, и атоми, и музика – све то почиње од молитве.

 

            Срели смо се, заправо, више пута и у атомима херцеговачке Грачанице и у Светој Тројици у Гацку. Летњи херцеговачки дани и путеви увек воде на нека места. Куд год кренеш Источном Херцеговином – пролазиш кроз Гацко. Дучић зове, потом са Црквине, у потиљку од детињства куцка: „Који је час у свемиру?“ Сад, Предраг Ристић Исус – вишом неком Логиком, пружио је светлосну ужад кроз овај крај – и ту обитава. Узећу мапу и разумети да су то, не само три тачке – већ троугао који се умножава. Јер где год има једна тачка, има још једна и још једна – позивао се неимар Пеђа на Еуклида.

            У вези са Пеђом дешава се, одиста, један аксиом: егзактан живот који оперише ирационалним бројем Пи. Кад је завршио земни круг – замишљам, ако су звонила звона на свим местима где је жиждио – била је то величанствена хармонија.

            Где сам све био, и шта све нисам радио, записаће Црњански. Тако сведочи и Исусова прича. Уопште, шта га је све обухватало, где је све достизао, како преживео. Његов живот могао би се посматрати као пут човека који увек иде лицем у ветар. А опет, делује и као да га ветрови гоне, кад га видиш у некој тв црно-белој емисији, делује као да су му кошуље једра – и, иако прича о природи, о земљи и равнотежи – сад ће залебдити.

            Каже, у вежбанци из детињства записао је да је сањао како му прилази Исус Христ и додаје крила, потом он одлеће на Марс. На Марсу је хладно, сећа се. Каже да га тај сан није никад оставио. Та прича о надимку, замишљам: као да се исцртава на паус папиру, па кад се преклопе неколике верзије – суштина остаје: Исус. Једна, уопштена прича – мршав и риђ, кад се појави било где, делује тако, испаћено. Друга, у немогућности да наћу неког репрезентативног за пливачки дуел са црвеним Русима, власти извлаче однекуд њега (знало се да је пливач); и испред Скупштине, у базену кад се заврши такмичење, он изађе, такав, рижиј, никакав – и кажу, поспрдно, Исус. Лично – ако се равнамо према његовим теоријама – све то почива (мада он одриче, али псац има право на свој суд) на оном сну – јер, све је записано већ у генском коду. И, уопште узев, цео његов живот је био увежбавање – промицање између струја историје. Живот се увек мења – непојамно. Центрифуге разних сила окрећу човеков век. Неко се брани, не улази у матицу: вежба одсуство; неко се баца у вирове, и тврди да су лековити и сазнајни. Неко је предодређен да дотакне мноштво, а мало шта упечаћено у њему остане; неко рони и износи поменике. Неко је ветрењача – унутарње силе га гоне да меље не како је лакше, него како је теже и луђе.

            У послератно време у архитектури припадати школи Франка Лојда Рајса у Југославији било је опортуно. Слушати Хендла, Брамса, Баха на Ади – такође.

            „Нисам се бојао никад мрака у шуми, никад, уопште, шта знам, ваљда је то нешто из давнина у мени, кад су моји преци Херцеговци били слободни у планинама“, каже на крају једног разговора.

Живот је хајдучија испод овог дела неба. Град не укида ту форму опстанка.

Човек је, ако отвори своје забране и вентиле, способан да ирационално преведе у могуће.

            Са другима путујемо ван времена – сасвим сигурно добро познајемо неке људе с којима не делимо физички епоху, град нити државу. Други су цео живот поред нас – странци.

            Разлиставам живот Пеђе Ристића Исуса – ко може ту природу и снагу, допричати? Као да је проживео мноштво живота, мноштво мена – а није се мењао. Све то било је у њему. Све је у једном – свака цивилизација, свака религија и сваки човек сања увек о вечности. О вечности преко чина страдања човек ретко мисли, само као о пловидби савршеној и мирној, у неку луку у измаглици коју од овог света деле пуни јастучасти облаци.

            На Тасос који обећава и домеће, али и блажи истовремено ту чежњу – доносим три гласа, а један је гласоноша у тамној пелерини. Плавет и далеке линије хоризонта, нежни дланови Егеја у чије воде израна и увече бацамо каменчиће – намештају јунаке ове приче, у своје видике. Ипак, мисао о три небеска часа расла је и хтела напоље. Ишли смо још једном тим путем – олијандери су нас засипали, ветар носио, слани ваздух ширио алвеоле – али време за причу није било зрело. Путоваћемо много дуже кроз време, самим тим и даље, до часа кад ће се двери речи отворити.

            Сад седим на другој тачки Медитерана, и ширим плућа; јод је добар за здравље – море у даљини се модри – и ветар рано изјутра крепи. Доцније, кад јара обузме свет, тишину цепају шкрипави звуци машина. Потмули, тестерасти, округли, као да долазе из гротла. Кроз главу ми сине – дрндафон, и помислим – као да се неко игра. Свакодневно загледана у плавет не сумњам да се сваки храм гради одозго.

 

Све је одавно већ било свршено.Требало је само чекати да се речи насложе једна на другу. Гласови који су стигли далеког августа били су намењени томе. Требало је много часова, дана, месеци и година да се опека приче испече. Требало је да се отвори сцена на којој ће бити могуће поставити шатор приповедања. Кад се у нечијој ноћи сусретну три човека од чудне пређе, кад се одлазак преметне у живот, кад се вест просеје кроз мрак воде и опере у светлости одисејског пута – не преостаје ништа друго него да чекаш да се поклопе и сунце и месец и звезде, и твоје слободно време и одлука да узмеш дуго боловање – јер, путовати на Итаку, једном се мора.

            Итака ове приче, коначно, и сасвим изненадно бива Будва и један мали стан високо изнад мора. Рука Ђорђа Васића пружа кључеве, безусловно. Провешћу многе сате ћутећи, читајући и слушајући – мноштво лица и имена доспеће до ове приповести. Ко је како и с ким бивао увезан, ко се с ким сликао и сусретао, по договору и случајно – то би могла бити нека друга прича.

            Поменућу још да двадест дана гледам како се мењају ноћ и дан, облаци и сунце; како се мраче небеса и све тутњи од громова. Таква је географија нашег света. Гледам како се све ускомеша и затвори у сиву завесу, како ветрови сатерују нарамке облака и магле ка мору. Кажу да је Свети Сава овде у заливу чекао брод за Свету Земљу, да је невреме било велико и да је он кратио време бацајући камење у море. Путовање је осветљавање људских лица, заустављање и продужавање времена, упоредо.

            Летње су буре утешне. Све се зачас врати у претходни поредак. Ветар се утиша, водену пару кондензовану у чудо прими земља, отекне сливницима, и коначно развеје се на пучини. Одједном и изоштрено помоле се сви облици. Оствро светог Николе зазеленеће се, манастир забеласати, врхови дрвећа доле ниско, испод брда, стрелимице стоје, као утеха у бетонско-железном свету профита. Сунце се брзо обнавља. Небо се се заплави, облаци као саће или као решетка држе га. Биће још невремена.