Ана Никвул
ЗАЉУБЉИВАЊЕ

 

ОБУЋА

– Сањала сам гомилу обуће. Моје обуће посвуда. У разним просторијама. Побацане на све стране – почињем јутарњи разговор, уз продужени с млеком. Маниту не воли много млека. Сваки пут зна да сам усула више од оних неколико капи које му кафу учине пријатном. Увек се пропне са столице да преконтролише док капљем млеко у кафу. На кухињском симсу врабац је кљуцкао мрвице и гледао ме.

– Је л’ ту? – пита Маниту.

– Аха. Дођи да видиш како ме гледа право у очи.

– А јеси ли видела како је мушмула узрила? Требало би је побрати. Брзо ће мраз.

У нашем новом дому све врви од живота и кад је највећа тишина. То је, мислим, питање воље. Хоћеш да се чује како радост кружи по свим просторијама и буди још нераспаковане ствари, и то се деси.

– Сањао сам како ме нешто запосело и дижем терет од сто кила на таван. Сам.

– Воља.

– Значи, морам у акцију поспремања тавана. Јеси ли видела како је диван поглед на град одозго?

– Воља – опет кажем и ћутим. Данима је опседнут тиме шта ће с једним ликом из романа да уради и савршено миран седи посред хаоса од кутија пуних књига, нераспакованих слика, вакумираних кеса с летњом одећом. Не могу да га прекинем, јер знам како је тешко кад те опседне лик. А не могу више ни да гледам тај хаос. Ипак, жена сам. Могу да трпим неред до извесних граница. Он ноћима бди над тим ликом. Да хоће да ме пусти, решила бих ту ствар у пар потеза. Али, договорили смо се да нема мешања. Онда се буди касно, уморан, развлачи се по кући у пиџами, опет ишчитавајући синоћне редове.

– Воља – опет кажем само то, рачунајући на то да ће напокон укапирати да треба устати раније и одмах. Тако узимаш своју вољу у своје руке и она ти користи читав дан. Прави енергетски слуга.

– Да. Воља. И?

– И ништа. Прво урадиш оно што ти тешко пада. И не кукаш.

– А то је? – пита скоро љутито.

– Распаковати кутије. Покачити слике.

– Али, нисам завршио поглавље!

– А што га не пустиш да мало одлежи?

– Зато што…

– Зато што си неиспаван. И зато што ти је ноћ попила крв. Види како си блед. Утвараш ми ту читаво пре подне данима. И ништа.

– Добро, добро! Ево, идем ти с очију. Идем до продавнице. Шта треба да купим?

Узима папир са стола, брзо облачи капут и излази. Није залупио вратима. У последњем моменту је зауставио тај трзај да их тресне.

Кад се вратио натоварен пуним кесама, на трепавицама је унео снег. Распричао се још с врата како је срео школског друга којег није видео сто година и како се и он управо ових дана досељава у наше брдима ушушкно насеље. Каже да је у потрази за миром нашао једно дивно двориште пуно зимзелена и где ће моћи да ћути и да га ништа у томе не поремети. Чини се весео и оран за рад на сређивању куће.

– Душо, много је лепо кад ми пробудимо дан а не он нас, зар не? – кажем.

– Е, дођи да ти покажем нешто – узима ме у наручје и носи на спрат.

После смо читав дан певушили и радили. Ја са крпом, он са бушилицом у руци. Слике окачене. За дивно чудо, нисмо се споречкали која ће где да стоји. Пустила сам га да то он реши.

– И шта каже моја паметница радохоличарка: „Треба пробудити дан.” Е, видећеш ти сутра кад те будем продрмао пре свитања!

Кад се мора, мора се. Воља мора да се вежба. Врати у ритам да би деловала. И да би убила оклевање да се учини оно што није на првом месту, али поремети оно важније а да тога ниси ни свестан.

Ујутру сам кришом, пре него што се он пробудио, прочитала шта је писао.

– Одличан. Седи пет, Маниту.

Отворио је очи, протегао се.

– Сањао сам оне твоје ципеле од јуче. Сијају угланцане.

– Ниси ти то сањао. Угланцао си их, ал’ стварно.

– Је л’?

– Да.

– Стварно?

– Да.

– Е, дођи да ти нешто прочитам.

И слушам оно што сам већ прочитала. Сад за пет степеника још боље звучи. Оживело. Баш као и дан који сам пробудила за нас.

ЗАЉУБЉИВАЊЕ

Кад Маниту није био ту, узмем књигу, прекуцам следеће:

Двоје младих Индијанаца се једном упутише до поглавице племена и одлучно му рекоше:

– Ми се волимо! Желимо да нам даш свој благослов и да нас поучиш што требамо радити да би наша љубав трајала вјечно.

– Добро – одговори им поглавица – рећи ћу вам што требате учинити. Прије него што пођете са мном у планину, пронађите два орла и понесите их са собом, а послије ћемо видјети што даље.

Заљубљени кренуше у различитим правцима и након краћег времена сватко од њих донесе по једног орла. Када су стигли на врх планине, поглавица им рече:

– Узмите сада овај кратак коноп и завежите његовим крајевима по једну ногу сваком орлу.

Они га послушаше и везаше ноге птицама.

– Сада их пустите да лете! – рече поглавица.

Младић и девојка бацише птице увис ка небу, али орлови нису могли полетјети јер су им ноге биле међусобно везане. Падоше на земљу и почеше кљуцати један другог, желећи се ослободити конопа којим су везани. Тада стари Индијанац рече:

– Сада пресијеците коноп!

Млади извршише и ту наредбу, пресјекоше везу и поново бацише орлове у небо. Овог пута птице су се брзо издигле у висине, завртјеле се пар пута у круг и коначно су летјеле према врховима оближње планине.

Тада поглавица рече:

– Ето, то је тајна вјечне љубави и среће: ако су људи „завезани” једни за друге, никада им неће успјети да полете. Ви можете слободно летјети заједно, али без да будете „везани”. А ако се ипак вежете, нећете моћи спознати праву љубав и мир који она доноси.

Оставим папир на сто. Ништа као поруку. Довољно је ово.

Знам, он ће протумачити ово као још једно од мојих бекстава од заједничког живота.

А све ми се чини, што више бежим, све је већа моја потреба да будем везана. Не и завезана. Завезан подразумева одвезивање. А то је губљење времена. Питање је колико у тим радњама напредујемо.

Кад сам се вратила, видим, није долазио дома. Рекреација је приjала. Трчање посебно. Летиш телом, мисли се стабилизују. Регенеришу. Усклађују са жељама. Не мутирају више. Лака као перо, иако је дан био веома напоран, прионула сам на посао који је требало завршити до сутра.

Прочитала сам оно што сам откуцала. Згужвала и бацила у канту.

Закључак: зна Маниту све ово. Ја погрешно тумачим његове жеље. Уплашена сам.

Нећу га звати да видим када ће дома. Уживаћу у чекању.

И паде ми на памет једна стара јапанска пословица: „И иглице јапанског бора и када падају и када умиру, умиру увек по две.”

Уроних у посао.

ОДЛУКЕ

Јутро. Зубато као сто килограма сребра на леђима искушеника. На трен помислим да сам данас, можда, мртва. Опет. Све је под то јебено „можда”. Можда сада ништа не мислим. Можда ми се само чини да је „можда”. Можда сада нешто смислим ако употребим нож. Реже ме језа. Реже бесмисленост свакодневних корака од кревета до кухиње, од кухиње до компа, од компа до бестрага. Цепају се мисли на ситне фронцле осећања. Реже ме, можда, љубав. Или оно за шта мислим да је љубав. Кад си усамљен и кад си сам, једино што ти остаје то је да чекаш. Под условом да те неко држи на тој узди. А кад чекаш, онда спутаност.

– Кад се доносе велике одлуке – питам Манитуа занесена лепотом једног троугластог видика који се размножава у мојој глави. Увек је тако. Множим згранутост лепотама које ми луче жлезде. Чак и кад сам овако.

Маниту ћути. Чекање му је обојило грло у модро. Цело се разлило у подливе дана који личе на опекотине по којима се наталожила још увек свежа покорица заборава. Окончаног. Или се бар мисли да је тако јер се тако мора. Није ни то лако. Мислиш да је нешто идеално. Скоцкале се коцкице, кад, наједном, у моменту кад се уљуљкаш у свакодневицу и предаш својим талентима, налетиш на превару. Издаја је отимање сна у којем је требало да будеш. А склизнуо је и удавио се у мору, са све погледом из краљевске собе на дебеле смокве и набубреле кактусе. И давне сочне пољупце после прављења џема код суседа. Или су, можда, били сочни само у причи написаној под теретом жеље за вољењем. Или је све резултат амбиса депресије. Чудновате сапутнице инспирације. Понекад.

– Немој само да ми кажеш да је то време време падања гњиле крушке.

Напокон, после попијене кафе с млеком и заслађивачем, Маниту устаје, љуби ме у тастатуру и у оно место иза ува. Зна како да смири моје попадале мисли по поклопцу несавршених и недовршених прича.

– Све што је зрело може и да се убере. Не мораш да чекаш да падне – каже мирно. И ту је читава ствар за њега готова. Мушкарац. Има снаге да се пропне и дохвати невољу. Узме је као какву непотребну ствар и хитне далеко. Макар и по цену глади. Њоме је купио слободу. Једном давно. Још пре разноразних потопа. Помислила сам како је искушеништво радост испосништва. Гребе ти с душе, тешко и болно, али гребе све оно што је било а ниси хтео, и оно за шта се, после кад прође, каже: „Уопште ми то није требало”.

Но, ја знам да све што је било, требало је. Све то иде у фонд зрења. Па сад, неко узри учећи од других, опрезом и смерним неискуством. Мудрошћу покупљеном из туђих рана. А неко сваки пут наново иде за собом. За унутрашњим гласом. Питање је колико интелигенције стаје у празан ход.

– Да – кажем – но нисам толико порасла да могу да се пропнем до највише гране да се уберем.

– За такве има пречица – каже мој филозоф смешкајући се и потура ми троножац да се попнем.

– А шта ако не станем лепо, затетурам се и паднем?

– Не брини, ухватићу те ја. Хајде само замисли да је већ све завршено и погледај се из туђих ципела. Вежбај то сваки дан. Па кад увежбаш, умећеш саму себе да ухватиш. И да ми се додаш као чаролија. Снага људска је у замишљању. Оно подстиче делање. Оно подиже. Јесам ли ти када рекао да је све реч?

– И да не бринем. Треба само да је осликам. Снагу.

И идем тако јутром као пијани странац и клатим се. Покушавам да уравнотежим чињенице и ово лудо срце које пршти по венама. Војничина је то. Издржаће. И размишљам о томе како ме прати од малих ногу реч „храбра”. Епитет, етикета, еполета. Много јој јутрос тешко олово. Упртићу га на леђа, па да видимо „ко коси а ко воду носи”.

ПОНАВЉАЊЕ

– Код учење најважнији фактор јесте понављање. Јесте, предавач је објаснио, али, ако ти ниси поновио својим одабиром речи и хватањем смисла на свој начин руководећи се схваћеним, ништа од учења. Не брине ме то. Брине ме понављање у животу. Истих особина код људи који ме привлаче или које ја привлачим. Понављају се, а да притом ни не препознам на самом почетку да ми се понављају – гласно сам размишљала о сопственим, овога пута промашајима. Маниту је сркао супу, топлу супу коју сам управо ставила на сто.

– Превише размишљаш о свему томе ових дана – рекао је.

– Толико је постало уочљиво да правим исте грешке из ситуације у ситуацију. Да ли то значи да нас искуство не учи, или шта већ? То ме мучи. Изгледа да нисам довољно интелигентна да препознам понављање, или нисам довољно добро учила и научила, па ми се годинама дешавају исте ствари. Различити а исти људи.

– Учење живота иде кроз учење себе.

– Врати се, молим те, у сећање на све жене које су ти нешто значиле у животу. Дубоко сам убеђена да, ма колико на први поглед биле различите, имају једну исту жицу која их повезује, а која је теби увек била фактор привлачења. Жалио ми се један друг из детињства да су све биле, на крају, готово идентичне, упркос свим разликама које су их раздвајале.

– Понављање је ствар потребе да се задовољи оно нешто што нам треба.

– Али мени не требају туђи проблеми и бриге, а стално се појавим у нечијем животу кад му треба ослонац! – викнула сам. – Нећу то!

– А знаш ли шта хоћеш?

– Знам. Хоћу мир, склад, разумевање. Обострано. Хоћу да не будем толико исцрпљена у потреби да помогнем.

– У твом одговору, у склопу речи које су изашле без неког посебног размишљања, лежи одговор. Ево цитирам те: „Хоћу да не будем толико исцрпљена у потреби да помогнем.” Све си ми рекла! Значи, не одустајеш да будеш ослонац! Та улога ти прија. Чини те јаком. А можда тако понашајући се бежиш од неке своје приче која тражи да се разреши. Можда бацаш под тепих себе дајући снагу другоме. Размисли о томе. Јесмо ли спремни да помажемо – ако сами своје проблеме нисмо решили?

– Значи, суочавање?

– Значи, суочавање.

Много тешка работа то суочавање. Данима после сам стајала испред огледала у мислима својим, гледајући се у очи. Враћала сам се на исте ситуације са различитим људима. На исте осећаје. На исте аршине којима сам мерила. И схватила. Живот је река која тече. Ваља исте таласе. Понекад се замуте, па се размуте. Негде заглави, бори се са препрекама које току сметају. Истог је састава њен укус – a не осећамо га увек исто. То је као кад читаш једног аутора у двадесетој, па нешто остави у теби, нешто сазнаш, прихватиш, одбациш, и тако даље; па после га читаш у четрдесетој, и, тада си места на којима си се одавно задржавао прелетео глатко, јасна су ти, а на неким другим си се задржао. Стао. Замислио се. Замислио се над оним што ти сада треба. И што, можда не знаш. А сад је, ето, дошло на ред да сазнаш. Живот је ток. И не треба се много узбуђивати ако овога пута ниси схватио. Схватићеш следећи пут, на пример, шта не желиш. И направити рез, упркос силовитој потреби која ти је још потреба. Е, ту се заустави и питај се: „Шта је то што ми не дâ да се тога ослободим? Шта имам, добијам од тога – ако ту опет останем и опет ми се деси исто?” Човек је чудна живинка. Дао му бог мисао, реч, моћ да бира, а он, компликује и најједноставније. У животињском царству све је једноставније. Кад се мириси поклопе, то је то. Цивилизација је знањем ослабила љух овом малом човеку. Донела добра. Од Бога га удаљиља. А у Бога је све тако просто. Јасно као дан. Љубав. И идеш напред, и тачка. Нељубав кочи. И останеш у месту да тапкаш.

А оног дана супа ми се охладила. Морала сам да је подгревам.

КЊИГА ПОСМАТРАЊА

– Ових дана – кажем Маниту – некако ми се чини да су људи досадни, безлични, једнолични, чак пакосни.“

– Знаш, једном сам, кад сам био врло млад и кад ме је много тога окупирало, чак више него што би требало, направио један експеримент. Сваки дан сам у исто време шетао истом стазом. Ма какво време било. Једног дана ми је све изгледало чаробно, бајковито, лахорасто и опуштајуће. Осећао сам све. Чуо све звуке. Видео све боје. Удахнуо све мрисе. Све је било невероватно будно. А кишило је. Другог неког дана све то је било тешко, мрачно, мучно. Ништа нисам осећао од свега што је око мене, осим мене и стања у којем сам тада био. Не сећам се тачно шта је тада пореметило моје расположење, но, свакако је то утицало на мој вид, слух, њух. Трећи неки тамо дан, чупао сам се за косу од секирације и дубоко у погледу на даљину тражио решење. Стаза којом сам пролазио била је усамљена и уплашена и уморна.. Малаксала од мене. И тако. Сваки дан сам записивао све што се на тој траси дешавало у мени и ван мене.”

– И дошао си до закључка да све видимо онаквим какви смо ми?

– Онда сам све то само „пренео” на људе.

– Хоћеш да ми кажеш да сам ја досадна, безлична, једнолична, чак и пакосна?

– Хоћу да кажем да сам једне исте људе у различитим временима доживео и видео скроз другачије. Један ме је младић, на пример, страшно нервирао. Нервирало ме како седи, прича, смеје се, удвара се девојкама, пије пиће, разговара с комшијама. Сав је био некако нестваран а тежак мојој души. Исти тај човек, после неког времена, независно од тога да ли смо се ближе упознали, а нисмо, био ми је врло симпатичан. И записао сам тада у свој тефтер за праћење себе; „Невероватно! Ми у другима не видимо друге! Видимо увек себе!”

Ућутим. Мора бити да сам ових дана сама себи досадна. Лењост духа створила је осећање безличности себе у самој себи. Обезручила сам се да било шта урадим из заглављености, правдајући се малаксалошћу. Остао је у мени ехо с којим сам отишла на спавање: „У другима увек видимо себе”. Маниту је остао да резбари дрво. Имао је намеру да у фигуру коју прави усели своју душу. И побожно му је сваки дан прилазио речима: „Моја ће лепотица на крају проговорити мојим очима.”

(Из романа Од прича Маниту, љубави моја)