Александра Димитријевић
НОВО СВЕТЛО ДРЕВНЕ СПИРИТУАЛНОСТИ

 

Радови уметника Данила Вуксановића представљају својеврсну алегорију пиктуралне поетике, где се може уочити аутономија експресивне снаге. Сликар тежи да реципијент доживи слику као специфичну ликовну творевину, стварајући трећу димензију која представља уметниково сопство уткано у дело. Он ширим аналитичким приступом дефинише значење својих креација, кроз истраживање митског, симболичног, естетског и историјског контекста уметности. Истицањем једне врсте античке атмосфере, уметник додаје сликама ауру херметичности, која скреће пажњу на јединствени цртеж и колористички склад, остављајући на тај начин препознатљив печат.

Изналазећи духовну везу и инспирацију са тековинама древног Египта и античке Грчке, уметник гради идејно-естетски критеријум, прожимањем различитих интерпретативних матрица. Тај микрокосмос који је уметник створио преплиће се са иконографским и садржајним слојевима древних сазвежђа, акцентујући културолошки и психолошки контекст стварања дела. Радови Данила Вуксановића могу се везати и за нову поетско-фантастичну митологију и иконографију коју формира специфичним потезима и фактуром бојеног слоја, стварајући посебан естетски значај; тиме указује да је његова свест изнад свега била заокупљена сижеом енигме древних народа и митова, прожета потребом да се што јаче евоцира штимунг тајанственог амбијента настањеног фигурацијама гротескног изгледа.

На сликама под називом Стубови светлости, елементи античких стубова са јонским капителима, као и сегменти илузионистичке перспективе, имали су превагу над захтевима у погледу боје. Изведене тонски у претежно плавичастој гами, поремећеној сегментима црвене или жуте боје, Данилове слике у посматрачу изазивају два истовремена доживљаја: он бива омамљен тајанственошћу класицистичких начела, док са друге стране кроз монументалност приказаних стубова, осећа тежину минулих времена.

Најзначајнија антиципација феноменолошке структуре Вуксановићевих дела, представља метод фиксирања аутоматских асоцијација¹ на непрекиди ток цивилизацијског усавршавања. Фигурације које слика, у извесној дози су карикатуралног карактера, деформисане су на нарочит начин, и потичу од уметниковог слободног ликовног третмана облика тела. Обучени у античке тоге, приказани ликови на Вуксановићевим радовима, у суштини имају извесни поетски карактер, дозу епопеје и лирске инвенције. Рафинираност у схватању меланхоличних секвенци, гради једну спиритуалну основу фантазмагоричних обличја, исцтаних на листовима књиге, што доприноси изражавању уметникове идеологије.

Основни credo којег се уметник придржава представља тежњу да се укаже на оно „истинско“ биће, и специфично естетско тежиште слике, њеног израза и начина на који су потези и линије изведени. Аутентичност Вуксановићевих слика, огледа се у доминантном квалитету експресије, као и у атмосфери призора и штимунга амбијента. Ослобађањем од колористичке тежине, када се издвоји из поља пуких дескрипција, фигуре које уметник представља, преносе своју поруку у поље које одолева просторно-временској компоненти,

Такве представе које настају из дубоког унутрашњег доживљаја, подсвесних и интуитивних импулса, означавају метафорички израз унутрашњих тежњи. Ослобођени сваке натуралистичке инструментације, и дескриптивне функције, радови који приказују античке људе, у први план стављају функцију симболике. Овакво схватање дела, као специфичног писма или епа, буди свест о томе да је слика визуелна чињеница, те је самим тим, Вуксановић и приповедач, не само описивач. Његов концепт симболистичког устројства, заједно са линијским устројством цртежа, представља врсту сценографске функције неке античке драмске изведбе.

Поједини елементи архитектонског декора презентују да све потиче од древних класицистичких здања, чиме уметник указује на ингениозну снагу касноантичких остварења. Осећање које је уметник кроз радове желео да фиксира, не изражава пуким предметним садржајем, већ динамиком боје, покрета, потеза и њиховом функцијом у служби мистериозне поруке.

Сви специфично јукстапозиционирани елементи Вуксановићевих радова, та сликовна површина коју испуњавају, налазе се у односима међусобне функционалне независности. На радовима овог уметника се у видно поље историјско-уметничких посматрања, која пак инсистирају на потреби евидентирања и посматрања иницијалних чинилаца и еволутивних процеса², рађају нови погледи на антику. У том новом свету јединствене уметности коју Вуксановић ствара, долази до развоја новог уметничког искуства са специфичним естетским идејним помацима, у односу на претходно затечена стања.³

Својом идеологијом, овај уметник поново открива велико питање почетка у оквирима детерминизма уметничке и историјске еволуционистичке логике. На тај начин Вуксановић наглашава да се све то тешко може поуздано разрешити једнозначним одговором⁴, те он кроз свој ликовни језик даје евентуална решења на неисцрпно питање почетка и развоја оног прималног и исконског у људској цивилизацији.