Петар Матовић
У МАГЛИ

 

САМОРЕГУЛАЦИЈА
Снег, крајем новембра.
Ноћу, светле тињалице
електронике у нашој соби.
Као очи мачака на олтару
напуштене цркве. Као
звезде. Одупиремо се
сну да бисмо се препустили
полуспуштених капака
замишљајима. Засебно.
Можда густом платану
под пљуском. Или, од ветра
накошеним боровима
на падини, док испуштају
смолу. Сунчевим одблесцима
на језеру без туриста.

То су обнављајући тренуци
самоће. Дочекани, попут
спасилачке службе од завејаних.
Накратко, да бисмо посведочили
сопственом цветању, ширењу
мириса. Памћењу себе.
Тада мало олистамо.

 

У МАГЛИ
Ова магла јутрос се суновратила у желудац
и пепео истресен у саксије на тераси. Време
лаванде је прошло, осушени цветови и влага
котлине драже слузокожу. Иза врата је нови,
други свет: дете на поду израста, никако не
дрема и не треба му нико.

Унутар себе гајим пределе: борови
на обронцима, кућа у којој самујем
са летњим сенкама и зујем мушица
– јер су неповређено детињство на селу.

Немам избора, али довољно је:
замишљене стварности и висине буде
крвна зрнца – тело се радује.

Без ветра је. Честице сивила таложе се
у увелост овог цвећа. Иза врата и даље
расте свет, о којем никад нећу знати
довољно. Слике су ту да оспоре
страхове о другима.

РАДНИ УЧИНАК
Јутрос сам поново осетио тежину
којом располажем: прва кафа и ћутња,
без радијског програма. Иње
на гранама. Ускоро се облачим
и нестајем иза врата. Стан је нов
и ниједан предмет нема сећање.

Заустављајући се на семафорима,
зима се убрзано повлачи са хаубе.
Обрушавају се сенке облакодера
на испарења. У контурама торзои
возача. Заглављен у јутарњем
шпицу као у бесмртности.

У офис боксу екран: теку подаци
бујично. Мој поглед је пастрмка
ван јата. Уловиће је на крају смене
за трпезу радног учинка. Без бонуса.
Вратићу се с вечери. Стан је нов, ниједан
предмет неће задобити сећање.

БЕСКОНАЧНОСТ
Јутарњи лавеж пса, почети песму
уз кафу, са зимском маглом
пред прозором
.
Слушати електронику: бити
дубоки тонови, као споре
продужене пулсације.

Волети устаљене радње –
ровове према свакодневици.

Вести прегледати у насловима,
читати анализе салонских левичара.

Скривати се, инфинитивима.

САВРЕМЕНА БИБЛИОТЕКА
Седим у библиотеци, у којој нема
никога. Слушам Still Loving You,
и не радим ништа. Шта чинити са собом
у овом нестварном миру?
Разгоревам се попут цигарете
кад се повлачи дим. Пресијавам се јаче
од честица прашине. Покретом палца
тек потече, дисплејом, свет. Пратим
берзанске индексе, ратове
у реалном времену, климатске
промене, изјаве званичника.
Шта данас радити у библиотекама?
Не, не читати књиге.

СА МАРГИНЕ
Маргине за примедбе о
стилским налетима свакодневице
– зидови су око ових прозора.

На пример, за једног коса
што се стално свађа са уличним
метежом. Дабоме, у питању је
жути му кљун због контраста
тек пристигле крошње, из које се
не миче.

За сасвим профано пиво
које много пре сумрака
може заискрити епифанијски.

За нервозно поштарево звоно
док се у купатилу обнављаш.

За сасвим посебно пролеће:
оно које не води ничему.

У ЖАРУ
Зима је почела у марту,
са првим снегом. Нисам престао
да пратим вести: кафа је постајала
испразна. Дим цигарете лебдео је
попут факира. Јасно опкољен
медијима, нисам био дан
испред себе.

Негде другде све се одвијало:
смокве се спремају на цветање,
неубране остају наранџе.
У сваком пауновом репу:
морске увале у заласку сунца.

Смејала си се док сам,
добујући ти по пршљеновима, говорио
Медитеран, Медитеран! Сада сам
бродица, намерно насукана, труп
под шкољкама, цвиљење сидра.

По ћошковима, густа мрежа
текста. Све од једног паука.
Насукан, а без обале. И још:
заборављени билборд. Ноћ стиже
преспоро. Замишљам тињање
жара: када повучем дим, осветљено
лице неће бити моје, биће наше.

НОЋ ШОФЕРШАЈБНЕ
Ово су први дани пролећа
које уме бити тако разарајуће
по унутрашњост. Синоћ сам гледао
како домови сијају у ноћи. Та светлост
града ме је додиривала, а није
ни историјска ни космичка. Потпуно је
политичка. И некако сам се расплињавао,
као источноевропске демократије.

Са тог брда био сам чист сукоб
у својој инерцији, због сенке тмине
у којој сам лежао, као отворена књига,
на сопственим меснатим боковима.

Ноћ је такође време у којем јазавци похрле
из дубине земље у глуво доба на полулопти:
дрхти у препонама страх за потомство. Зато се

у ауто склоних: то моја јазбина поста.
А радио jazz бина са које слушах Кол
Трејна. Ћути, рекох себи, ћути, уживај
док увиђаш, макар и кроз шофершајбну,
град је иза жице, логорске, а у њему
ниси.