Милан Вучићевић
ВЕЧЕ, МИКЕНА
ЛЕТЊИ СУМРАК
присећам се „Бежине ливаде“
… дечаци (роми) рукама скупљају откосе…
трепере прве звезде… ваздух је све хладнији.
најнижи дечак показује на човека са уским
раменима… брадати отац маше шетачу,
потом наставља да замахује косом…
звонки гласови лебде изнад стабљика
и влати… замишљам, док шкрипе
ониска кола, како дечаци, њихов отац
и упрегнути коњ брзином светлости
заборављају на човека који се као нека
чудна сен наднео над њиховом
одсутношћу, претварајући (пренуто)
живе мошти у ливаду
са месечинастим чистинама…
ЈОШ ЈЕДНО ОСТРВО
1.
даљина претворена
у позни заумни огрев…
(плашећи се да ми изненада не позли
од сопствених мисли)
док ми њена глава мирује у крилу
касније, лагано улазим у море…
снатрећи да сам талас на љескавим
плећима таласа… искон спреман
за искон…
рај ниоткуда и зрика
блага пљускања обалом… или
светлуцаво тихо гегање пакла…
2.
… залив који ти је дозволио
да одрастеш
звона, чемпреси
сенке о покојницима чија једра
трепере на ветру
гутљаји од којих у устима настаје
дуга наспрам дуге над пучином
ваздух који просејава речи о кошмарима
на дну светих књига, о благородности
без много видљиве коже…
3.
… опало лишће изван сенки налик
је изумрлом језику у коме све врви
од светлости…
треперава
граница између мојих мисли и налета
потмуле тескобе…
док свест куша ваздух који се
пробио до руја где упредени светови
шуме о апсолуту и цвркуту…
ВЕЧЕ, МИКЕНА
туристи
… један господин чувену гробницу
пореди са огромном ћумураном…
неко га назва будалом… погледах
га уморно и ведро…
пријатељ говори о љубави
(модрозелено небо изнад
тамних ископина)
мирис коже те жене… усхићивао
се… наша тела била су
долина живих
змије у долу
. . .
потом одлазиш ка насипу
(док крик трули у устима)
са ког скицираш ровове, мртваце,
последњи преживели рида
изронио из хоризонта
који си створио у сну,
блато, маневре тенкова, кратерe
и угљенисане сеоске воћњаке… док онако
висок и жилав (сакупљач тишина, демона
и обојених репова) дрхтећи једеш нешто
безазлено и светло, расецајући ледени
лепљиви ветар и суснежицу, ценкајући
се са постањима
. . .
море постаје сребрнасто
стављам слушалице и певушим…
МАЛО РАСТРОЈСТВО
У ДВА ГЛАСА
отац:
сричеш тишину гасећи се
много пушиш, рекао сам јој
знам, одговорила је, у тој
магли и светлости нема
места за тебе
. . .
кћер:
стабло на слици почиње
да ме подсећа на треперави
леш
опну сивкасте космате
дубине…
ипак, отац убедљиво говори
о славним сунцокретима,
могућем сифилису,
њивама…
(изгледала сам лоше
као да ничем из задаха
и пукотина
док сеновито стоглаво
ловиште поскакује…)