Бошко Сувајџић
У СУСРЕТ НЕНАЈАВЉЕНОМ, АЛИ ОЧЕКИВАНОМ, ПА И ИЗВЕСНОМ КРАЈУ СВЕТА
В. Б. Јејтсу
1.
Неће се то догодити ненајављено, без упозорења,
ситних наговештаја, неповезаних знакова,
неразговетних слутњи.
Неће се догодити
као да се никада раније није догодило,
као да се никада неће ни догодити.
Биће то сасвим обично јутро.
(Некако сам уверен да то мора бити јутро
а не неко друго доба дана или ноћи.)
Страшна светлост ће се помолити на хоризонту.
Светлост, која надилази све до сада познате
светлосне феномене, а опет на њима почива.
(Биће то као прегоревање сијалице
уочи заслепљујућег мрака.)
Узнеће се у стубове живе светлости, фонтане ума,
све индоевропске религије и сви соларни бози:
Озирис, Баал, Митра, Хелиос, Аполон.
Умреће митологија.
Прекинуће се све фудбалске утакмице,
утихнути концертни подијуми.
Затроваће се кише у соларној олуји.
Аутопут ће се протегнути као Аријаднина нит
по којој сурфују душе мотора.
Клецнуће под ребрима нож убојити,
зауставити се у покрету тркач на дуге стазе.
Обрстиће траве земаљске,
полокаће воду из потока звери.
И рез ће се царски замрзнути
у ембриону жене која се порађа.
(Свако ће напустити свога бога.
Свакога ће напустити његов бог.)
Послагаће се као трупци лешеви помрлих људи
по улицама стоног Београда.
И звезде ће небеске пасти на земљу
као што смоква одбацује пупке своје.
(Свако ће напустити свога бога.
Свакога ће напустити његов бог.)
2.
Видиш ли, оче, распукло небо, муњу, где силази,
и језик који резбари светове као мостове да гради
изнад зелених ливада?
Ти часни оче, оче времена.
у теби настаје чедо, увек трајно и прворођено.
Владаоче доброг света, ватраљу кружног пута,
окретни зубљоношо што живот доносиш у свему плодан.
Злаћани сине висина и баштиниче небеске светлости.
О, самоникли, неуморни, угодниче живог лика,
роде светли, доносиоче жара и звезданог сјаја.
Хелије самостворени.
Ти који боравиш у годишњим добима нашим,
часима и топлим и хладним.
Ти дворучни, у ковитлацима, окрутни, незаустављиви.
Ти, који светлоносац јеси.
Лучоноша, светлозарни.
Приђи и обасјај ме милошћу својом.
3.
И би светлост. Страшна светлост што се не види и не чује,
што се не може ни замислити ни рећи,
што, као пламичак на свећи,
трепери, након олује.
Светлост, која равнодушно почива над реком,
скрштена, попут прстију у крилу.
Што зрени, у сјај-акрилу,
над Богом и над човеком.
Кружећ’ и кружећ’ над свим и у свему,
попут грдне слике из Spiritus Mundi,
са обличјем лављим и душом што људни
у звери окрутној што спи у Витлејему
сјаји мета-човек (холограмски Христ).
И би светлост таме. И зверињак бист.