Елизабета Георгиев
ФИЛОЗОФИЈА ПАУЧИНЕ У ЧЕТИРИ СЛИКЕ
КОРАК И КЛУПКО
Вирим из ћошка као миш
згужван између кутија од ципела
које никада нису додирнуле асфалт.
Годинама чаме у картонским кућама
кажњење неходањем.
Спремам се да отпутујем… боса…
Остављам наду да развезује пертле
и чешка ознојене табане.
Нека…
Све сам наслагала у замишљени кофер.
Нит по нит.
Конац на конац
Црту по црту.
Рајсфершлус…
Испразнила сам скроз своје ћоше,
ставила катанац на поглед
и кренула у свет у коме
су сва клупка замршена,
а паучине висе у погледу.
ВОДОСКОК
Уозбиљила сам своју нежност.
Уз шеретски осмех иде и суза.
Уцртане мисли гледам одозго.
Окрећем се, зарозавам простирку свакодневице,
уједам дан за образ,
завирујем испод паучине на вратима…
Просто одлучујем да живим.
Решавам да успавам своју скромност.
Иза зареза стављам пожељну амбицију
и хватам жарач жеља
да проџарам угљевље
изгорелих планова…
Тамо куда сам кренула нисам дошла…
Оно што сам хтела нисам успела…
Снови су остали само чаурице слутње…
Уз процветали пролећни ваздух
постајем водоскок
својој сопственој души.
Издаће ме поток…
Сви ће сутра уперити прст
у моје мокре табане.
Ја ћу да жмиркам,
да цедим влажне крпе
своје савести
и наравно да шапућем:
– Варате се!
Ја не постојим!
Ја сам Нико!
Одлуку да живим
одлажем за сутра.
ПУТОВАЊЕ
По мрклој стази клизи наго ноћно небо.
Фасада прождире сенке.
У крошњи дуда сакрио се хук.
Сова поздравља мрак и мук.
Још једна песма,
а онда лук
од белог сјаја.
Месец се пијано кези
иза паучине на прозору,
чешка гргураву косу таме
и ко батлер у небеском салону
отвара нова врата раја.
– Полако, господо,
доћи ћете на ред!
Изволите, драга дамо!
Да, само право до краја!
Путовање душетрагача.
Пут аргонаута слутње.
Путешествије снохватица.
На крају пута-крезуба тајна.
НАПРЕДОВАЊЕ И ДУГМАД ТУЂИХ ПОГЛЕДА
Напојила сам се мрака.
Сита сам гласова који вибрирају
из набреклих рудника росе
и поштапaју се неким
јучерашњим ветром
који их слободно води кроз црно.
Када се растанем од њих
обично настављам да тумарам
сокацима који дишу у такту
бола неке старе ране,
заплићу се у мрежу сопствених ћорсокака
и силом ћуте, ћуте, ћуте…
Скидам сваки паучинасти поглед
са своје крагне и рукава својих.
Ко сломљену дугмад,
бацићу их у ћошак,
уз лавеж збуњених суза
мирно ћу да усним.
А кад ми очи ухвате птицу
просућу сан кроз прозор,
самоћу ћу закопати у башти
да никне у лику висибабе.
И бићу жедна,
не мрака, већ сунца.
Напредујем…