Драгица Стојановић
БЛАГОСТАЊЕ
СРНА
Возила сам изван града
Сама, у нaлету пљуска
На путу близу шуме
Пружила сам прсте ка камери
У трену док је гром кидао
Све далеководе
Срна излазила из жбуна
Заслепљена блеском муње
Могла сам ранити срну
Невину кротку преплашену
Лепих бадемастих очију
У жељи да је у трку зауставим
Накнадно кајање донело је дрхтаје
Мрешкање мирне површине
Као кад пецарош у океан
Забаци ситан мамац
Сати споро пролазе
Велики улов очекује гладан
Онда се јеж страха од руке одвојио
Срце је ненадано из груди искочило
Још топло живо крваво
У црвеној боји Илије Босиља
Почела сам кишу да ослушкујем
Која није ни престајала да удара
По старој каросерији старим костима
Које је киша у младости волела
Прсти су почели сами да играју
Ослобођени у ритму там-тама
Био је то најлепши концерт природе
За једну особу
ЈАНА
Тридесет пет година
Радила је у Циглани
Слагала цигле
У две руке
На сваку по једну
Ко дрва за потпалу
Јуче је отишла у пензију
Није стигла ни у коло да уђе
Звао је бас или баритон
Свеједно
Претворен у меки алт:
Врати се
Нема ко да ради
Неко треба само да преноси
Те мале ужарене цигле
Као нејаку мушку децу
Под температуром
Чекају те и рукавице
Да се не опечеш
Руке да ти остану целе
Ми ћемо стајати крај пећи
Џарати радосне варнице
Она се зове Јана
Јана по песми
Тридесет пет година
Радила је у Циглани
Слагала цигле
У две руке
Као да свира клавир
НЕДЕЉА
Она живи на Суматри
Сетим ли се тога места
Сетим се и ласте
Која би се уморила
Путујући до ње
И та ме ласта растужи
Недељом највише кад не радим
И имам више времена
Да размишњам о животу
Недељом је моја сета
Велика вангла
На плаво-беле туфне
Тешка увек толико
Да не може да уђе у авион
Као ручни кофер
Недељом правим
Велике крофне
Тесто под квасцем расте
Постаје веће од мене
Налик је трудничком стомаку
Већем од телефона
Гурам велике крофне
У екран камеру видео позив
Молим као кад си била дете
Узми само да ти ниси гладна
Само једи једи …
БЛАГОСТАЊЕ
Ево лепог дана
Изненада
Уз лавраки сатсукаки
Бели патлиџан
Црвене паприке
Узгајане на вулканском тлу
И под јаким сунцем
Које ме грли
На Егејском мору сам
Тачније Санторинију
Месту по мојој мери
У боји мог ока
И оку моје кћери
Сачињен по мом телу
Величини стопала
До овог чаробног кутка
Довео ме је магарац
Сивац Мага тепам му
Као Хуан из Магера
Данас ми ни њега није жао
Терета дрвеног сандука
Дојучерашњих брига
Али то је било јуче
Данас је савршен дан
Небо је ведро
Као да неће ни кап кише
Икада пасти на тло
Док живи и задњи становник
Све је по белом песку
Исписано од соли белим словима
Предахни! Душу одмори!
И песник је сасвим сувишан
Страх ме је Боже
Да на мене никада више
Нећеш бацати стихове
ГРАЦ
Док се људи пењу
На највиши торањ
Шлосберг брда
Са Сахат кулом
Журе како би видели
Најлепши панорамски поглед
Вертурм под њим Муру
На једном од највиших
Стeпеника застаје девојчица
Приноси псу од камена
Кифлу и флашицу воде
И малу руку да га помилује
Трен
Када је оживео
Камени пас у оку девојчице
Није забележио Инстаграм
Грац, 12. новембар 2022.
САНТОРИНИ
Свакој ћерки
После мајчине смрти
Остаје црни флор на белој блузи
Неостварена жеља мајке
Да је одведе негде далеко
Да буду заједно
Као кад су у песку заједно
Некад правиле куле
Моја пријатељица причала је
О томе како никад није стигла
Руку под руку са мајком
У Солун
Друга је причала
Да је мајку одвела у Барселону
Са сузом у оку
Колико је још лепих места остало за обе
Лепа кћери моја
Одведи ме дан пред смрт у Санторини
Егејски ветар да ми провуче
Младе прсте кроз косу
Али ако заокупљена
Децом и послом немаш времена
Придржи мој штап
Уместо руке моје
Одведи ме на кућни праг
Где ћемо прострти крпару
Јести сир маслине и воће