Никола Петковић
ЗАБАТ-ОСТРВО

 

            У зимским данима не волим да возим и маневришем аутомобилом по нашим полусмрзнутим улицама. Поред поледице, возило вребају и бројна удубљења у асфалтној површини, коју је мраз прогризао и прокопао, па се поред проклизавања још приде могу десити и разноразна оштећења. Стога се трудим да што чешће сопственим корацима прелазим потребна растојања, покушавајући да се одржим на ногама и када наиђем на лед, али и да вешто избегавам блатне барице, дивећи се и донекле завидећи малој деци која од истих нимало не презају.

            Када тако ходам, најчешће погнем главу, задубљен у мисли, одмеравајући грубу површину подлоге под стопалима. Нагрижен сољу, асфалт је лака мета за ледене трнове који га, пошто дејство соли усахне, лако пробију и продубе му ране, све док га на крају не разбију на комаде, потпомогнути саобраћајем. На Забат-острву, тамо далеко на северу, где зима траје много дуже него код нас, нисам такво шта приметио.

            Улице Забат-острва нисам одмах упознао. Првих неколико дана по доласку провео сам самовољно затворен у кући својих рођака који су ме угостили, као да сам прокужен, у некаквој самонаметнутој изолацији. Док су они били на послу, у школи, на факултету или гдегод другде да су им обавезе налагале да буду, ја сам у пријатној соби у којој сам био смештен ћутао попут рибе и думао. Своју ћутњу бојио сам музиком са интернет радија или посматрањем слике спољашњости коју је уоквиривало прозорско окно. Њу су чинили ред витких јабланова што су се уздизали над крововима и упечатљиве зелено застакљене зграде покрај њих.

            Дан за даном се низао, а ја сам у чекању зурио кроз прозор, у застакљену зграду и јабланове чије би вршне гранчице повремено таласао ветар, попут оца што обешењачки разбарушује косе својим синовима. Моје чекање и ћутање прекинуо је брат једноставним питањем једног послеподнева:

            – Шта си данас радио?

            – Ништа – просто сам одговорио – седео сам у соби, слушао музику и гледао кроз прозор.

            Добио сам збуњени поглед.

– И тако цео дан?

            – Да – потврдих.

            – Па што не изађеш напоље? Прошетај мало, човече – посаветовао ме је здушно.

            – Зато што… – заустих и мало поразмислих. Знао сам да ће то што ћу рећи звучати чудно, али ипак на крају изустих: – Шта ако ме неко нешто пита, а ја не умем да договорим?

            Он се од срца насмејао.

– Не брини, неће те нико ништа питати. Можеш слободно да прошеташ кад год желиш.

            Следећег дана сам га послушао. Најпре сам обазриво прошетао по њиховој, а сада и мојој улици. Нигде није било живе душе. „Баш чудно“, посмислих, али ме је то заправо охрабрило. Продужио сам своју шетњу до зелене зграде коју сам тако добро упамтио гледајући је свакодневно. Крај ње је пролазила главна улица у месту, шира и прометнија од осталих, којом су с времена на време јездили аутомобили и аутобуси градског превоза.

            Та прва шетња и први кораци остављени на асфалту Забат-острва, оснажили су и ободрили све моје остале кораке. Поред вечерњих шетњи са родбином у које смо одлазили након што се врате са посла, шетао сам и самостално, свакога дана.

            Када је било релативно ведро, гледао сам у небо на коме су се облаци стално ковитлали и некуда журили. А када би небо посивело и налегло на кровове и крошње, што је чешће био случај, обарао сам поглед на пут пред собом и помирљиво ишао даље. Улице Забат-острва су беспрекорне, свечано црне и једноличне. На њима нема пукотина ни рупа са којима се ове наше убоге сваке зиме суочавају, надајући се каквој лопати свежег асфалта да их мало поправи, као закрпа изношену хаљину.

            У том строгом, квалитетном црнилу некада сам успевао да уочим свој обрис који је светлуцао огледајући се на капљицама воде што су готово константно прекривале улице попут фолије. Био сам бела сенка која је лебдела над тамном, једноличном површином и чудио сам се како то да су на овом острву где боравим и сенке другачије од оних какве сам до тада познавао.

            Улице Забат-острва су као створене за кораке са својим широким тротоарима. Њихове банкине су уздигнуте и јасно одвојене од дела предвиђеног за точкове; прекривене су истоветним тамним, једнообразним асфалтом. На тротоару сам примећивао испупчења и улегнућа у којима се скупљала и смрзнута вода, но без последица по текстуру и целовитост тамне површине.

            На раскрсницама, тротоари се косо угибају и неприметно стапају са улицама које их пресецају. На тим деловима служе као малене рампе за егзибиције које изводе деца док се на бициклима враћају из школе и звоне звонцима крај волана, упозоравајући ме да им се склоним с пута. Бицикли су им живих боја, као и ранчеви, као и кациге на главама, па ме подсећају на некакве живахне, бучне шарене бубице које клизају по површини катрана.

            Те улице воде свуда и тако сам их и пратио. Иду наниже и навише; пентрају се уз брда и кроз просечене стене, или се спуштају низ њих све до морске обале, дуж које такође вијугају. Мењају се са тереном кроз који пролазе. Умеју да буду узани сокаци провлачећи се између стена, да би се након тога расуле и шириле по пољима као вране витице.

            Улице Забат-острва опасују и увезују читава села и градове попут какве изолир траке и тако држе све на своме месту, бранећи махнитом мору да разбија стене и домове на њима када га зимске олује на то подговоре. Волим да мислим да су ми запамтиле кораке.

 

*

            Наредни дани су магловити. Магла се спусти у сумрак, разлије се кроз ноћ, па се залепи за дан и притисне електричне водове, кровове, гране, крила птица и темена људи. Наше јесење магле су тешке, па презасићени њима, отежају и дани, а оне се развлаче, као авети, све док их штуро сунце повремено не растера.

            Али нису све магле исте. Тамо на северу, где светлост пламти у дугим зимским ноћима, магле су другачије. Приликом мог боравка на Забат-острву, што од снажних бура и разузданих таласа чува земље у свом залеђу, сусрео сам се са таквим маглама. Виђао сам их изјутра, у подне и у сумрак што пада тако нагло и брзо да се каткад чини да дана није ни било. Некада трају кратко, некада нешто дуже, никада предуго као ове наше балканске. Као да знају да одмере праву дозу своје присутности. Боја им је модрикасто-сива, као боја мора које их рађа, у чијим се дубинама скривају прадавне немани и уснула божанства.

            Шетајући крај обале посматрао бих паучинасте засторе како се лагано надносе над благо намрешканом површином воде. Ништа није реметило тај чин рођења. Ту пред очима једног странца, честице магле остављале су своју водену прамајку и израњале здружено на површину, предајући се лахору. Праменови магле лелујали су над водом уског залива, промичући крај укотвљених рибарских бродова са којих су године пловидбе у траговима испрале боје. Кад би магле напустиле воду и кретале у поход ка унутрашњости острва, ка шумама, ка вресиштима, пашњацима, људима и њиховим незиданим домовима, њихово место заузимале су птице као по прећутном договору. Тада би над водом још јаче одзвањала песма птица у безброј гласова, док се магла мигољила између гранитних стена и изливала на улице, изазивајући фарове аутомобила.

            Она би исто тако нагло и нестајала као што се појављивала. Тарући се о гране и четине густо збијених северних јела, остављала је своје смотуљке на њима. Остатак би се преметнуо у кишу која је сипила једнолично и дуго, бистрећи видик и натапајући увек влажну, свелу траву или би се сунце изненада појавило, па би ишчезла јурећи за хитрим, валовитим облацима негде ка пучини. Ако би се затекла подаље од спасоносне обале, приљубила би се уз бледосиву кору огољених брестова, или се увлачила у умршене браде лишајева окачених по гранама дрвећа и тако шћућурена чекала да ветар са морске испаше поново врати своје стадо. То њено чекање никада није трајало предуго, таман толико да се облаци добро напоје и врате се отежали и затамњени. Онда би се опет претакала у ситну кишу, па у једва прозирну сиву модрину и заогртала мучаљиве шетаче својим велом правећи им друштво.

            Није ми дуго требало да увидим разлику између наших и северних магли. На северну сам се брзо навикао и доживео је као градивни део читавог тог простора. Није сметала ни звиждукавим косовима, ни крештавим свракама у живици крај древних камених ограда. Ни лармајуће, свеприсутне галебове није нимало узнемиравала, а они су се са њом дружили далеко више од мене. Та северна магла изродила је прадавне еде и саге и кроз њене зарове људи су, наслућујући нејасне обрисе у даљинама, трагали за новим световима и новим земљама. Забат-острво било је браник, али је можда било и полазиште за многе који су желели да изазову пучину и виде какво то острвље чека иза магли, иза океана.

            Мене је по повратку на наше просторе дочекала наша магла. Нема у њој птичјег дозивања ни мрморења древних вода. Има само тескобе и жала за летом које је остало у залеђу. Ипак, деси се да ту и тамо наслутим у трену понеко зрно севера у њој, па ми се намах чини као да ми шапуће како ме није заборавио.

 

*

            Прве су ме дочекале смрче. Стајале су одлучно и пркосно као тамнозелене тврђаве изнад стена на имању које сам преко пута куће мојих домаћина проматрао кроз застакљена врата. Касније сам их виђао и изблиза, свуда по Забат-острву, а и даље када сам скитао пределима севера. Све идентичне, масивне, густо сплетених грана, браниле су и подједнако успешно пречиле пролаз и кораку и погледу. Једино су птице некако успевале да пробију те бујне бедеме, вештим маневрисањем. Рекли су ми да се међу тим силним смрчама скривају срне и да се често могу видети како пролазе; али мом невештом оку увек су измицали њихови тајновити обриси.

            Једном приликом сам, враћајући се из шетње, пришао дрвореду смрча, који је стајао крај пута. Посегнуо сам руком за најближим гранама да их поздравим, да их додирнем, да покушам да се са њима пријатељски зближим. Иглице су им биле сивкасте изблиза, набујале и оштре. Брзо сам измакао голе прсте у поразу. Након тога им више нисам прилазио но ипак су, тако оштре и недодирљиве, биле основа сваког дома на Забат-острву. Људи који су их од давнина познавали и расли међу њима и са њима, знали су да их укроте и надвладају. Можда су им зато све куће од дрвета, јер су, схвативши да те смрче постојано пркосе ћудљивом времену севера и не узмичу, увидели да ће и сами лакше надвладати влажну студен, заштићени белим, дрвеним зидовима.

            Траве се нису показале тако пркосним као смрче. Умео сам да с времена на време прошетам преко ливада и поља која су се простирала у срцу Забат-острва, подаље од каменитих обала. То унутрашње травнато море упијало је трагове мојих стопа и брисало их чим се нога одвоји од земље. Полегле, влажне и успаване, испране влати траве као да су сањале зимски сан, скривајући под собом обрисе свежег зеленила. Повремено би их надвладао врес, виталан и рујан, као да им се својом бујношћу и колоритом подсмева.

            Понад ниских камених зидова на ободима дворишта бујале су геометријски брижљиво орезане руже и камелије, чинећи тако природно подигнуте ограде. Својом зимзеленошћу спречавале су плиму уличног асфалта да се прелије даље од тротоара по усахлим, измученим травњацима.

            Сасушени плодови ружа подсећали су на лето и давно свеле латице. Било ми их је жао. Тако огољене, скврчене и усахле плодове, лишене некадашње младости и цветне бујности, скривале су међу одрвенелим стабљикама прекривеним безбројним бодљама. Не сећам се да сам у нашим крајевима виђао тако пребогато трновите руже. Давале су јасну поруку да су недодирљиве. Тим силним трњем можда су узвраћале зими убоде, а можда су га од ње и узимале.

            Камелије су опет, за разлику од ружа, биле потпуно податне. Једре и заводљиве, мамиле су и погледе и додире и ја сам их повремено миловао, зачуђен што их видим у тим крајевима, у том времену зимског, краткотрајног сунца које брже зађе, него што осване. Оне као да за све то нису мариле. Слободно су пружале своје сјајне, обле листове и млечнобеле цветове сваком пролазнику који би им поклонио мало пажње.

            Беше ту и једна свеприсутна биљка, заправо, њене силуете. Свуда крај путева, крај јарака и ивичњака збирале су се њене сасушене стабљике. Танке и високе, уредно поређане у низове, њихале су се и шумиле на студеном ветру. Загледао сам их, и пун знатижеље покушавао да их препознам, али никако нисам у томе успевао. То незнано растиње које ме је свуда окруживало мучило ми је мисли својом тајновитошћу. Са врхова његових голих, усправних стабљика извирале су сребрнастобеле власи и нехајно лелујале, подсећајући на разуздане косе какве древне северне богиње. Сваког дана су ме својим шапатом дозивале, не желећи да ми открију ни своје име, нити порекло. Тек сам касније на нашим просторима изненађено препознао исту биљку међу барском трском и шеваром, среброкосу и витку, окићену пурпурним летњим бехаром. Кипровина – тако код нас називају ту лепотицу севера.

            Од свег растиња са којим сам се сусретао, видео сам само један једини храст на Забат-острву. Тај тако познати, древни владар наших шума, срео ме је приликом једне од мојих шетњи уз обалу. Стајао је на благој узбрдици, омеђен жбуњем ароније с једне и изанђалим доком са привезаним рибарским чамцима са друге стране. Чинило се да је више пута посечен и да се упорно обнављао и подмлађивао. Стабло није имао, већ су многобројне масивне гране, оперважене лишајевима, полазиле готово од саме земље. Деловао је усамљено и уморно, као изгнаник који је, измучен недаћама живота, некако успео да пронађе мало мира покрај обале дрàге Забат-острва. Често сам му се враћао и са сетом га немо посматрао. Подсећао ме је на дом.

 

*

            Са Забат-острва најпре сам посетио друго острво. То друго острво – у ствари, острвце од неких триста хектара – прислоњено је уз свог великог острвског сабрата непосредно пре уласка у дрàгу, која се протеже преко Забат-острва попут модрог ожиљка готово га половећи. На северу, свако острво има своју ситнију браћу и потомке, а они опет даље имају хридине и стене разбацане око себе, као да је какав пијани див у налету срџбе и снаге коју она носи разбио силне планине и њихове крхотине расуо свуда по мору.

            До Рибарског острва долази се широким црним друмом што води кроз Драголуг, успињући се и спуштајући наизменично. На крају се тај друм уздиже ка високим хридима о које се разбијају снажни таласи Северног мора побуњени зимским ветром. Под хридима, неколико стотина метара даље лежи ниско Рибарско острво. На њему и око њега стоје разасуте беле куће, као стадо оваца на испаши. Многе се надносе тик над водом, са отвореним пристаништима за чамце којима се до њих једино може доћи, и широким балконима на спрату изнад. Са ивице Забат-острва те куће делују као кућице за лутке које је неко вешто окачио да лебде над морем и стенама.

            Забат-острво и Рибарско острво спаја витки, лучни мост дуг стотинак метара, широк таман толико да њиме прође једно возило. Ступивши на њега, сукобио сам се са силовитим ветром који је одвраћао мање упорне шетаче да стигну до другог острва. Што сам био ближи средишту моста, то су удари ветра били снажнији и константнији, упркос блиставом сунцу које се надносило над модрим хоризонтом запада. Мост је, иако наизглед крхак и нежан, био стамен и неосетљив на ваздушне шибе, за разлику од мене коме су јагодице на лицу утрнуле и очи сузиле све време.

            Чим сам крочио на Рибарско острво ветар је уминуо, као да га је море упило у себе. Погледом сам прелетео преко кућа које су опет биле уобичајених димензија, мада су и даље многе одавале илузију да лебде над водом. Острвцетом је владао необичан мир и тишина. Није било готово никаквог звука, сем повременог благог клокотања воде што се провлачи кроз шупљине у стенама. Чак ни галебовима није било ни трага ни гласа.

            Убрзо сам прешао преко још једног моста – у ствари платформе, углављене између две суседне стене. Она присојна, сунцем окупана, благо се надносила над путањом и платформом, глатка и стамена. На њој је, пркосећи физици и геологији, на танушној стабљици стајао један малени жути цвет, као свадбени украс на реверу каменог дива. Гледао сам га с пуно знатижеље и дивљења док сам крај њега пролазио. Чинило се као да је нераскидиви део саме стене, оживљени стручак камена, једноставне, широко отворене златне крунице. Свесрдно се предавао сунцу које га је нежно миловало зрацима.

            Стаза се након пар завијутака око стена даље спуштала у благу удолину. С леве стране удолина се ширила у пространу, смарагднозелену ливаду. На оба њена краја стајали су мали, бело офарбани метални голови, делимично зарасли у траву. Негде у зеленилу ливаде назирала се и лопта, посивела и искрзана, но ипак чврста и пуног обима. Било ми је јасно да је овај зелени тепих место јурцања и поприште фудбалског надметања локалне деце. Окренуо сам се око себе и осмотрио куће на ободима увале и улицу која се настављала негде даље изван мог видокруга. Присетио сам се да је Рибарско острво заправо викенд-насеље, са јако мало сталних становника. Људи из ближих и даљих околних градова ту су викендима и празницима долазили да уживају у шуму мора и пецању. Чинило ми се као да сам сасвим сам на том месту, а опет се нисам осећао нелагодно. Ниједна од тих кућа није изгледала напуштено, нити заборављено. Читаво то место деловало је дремљиво, али увек спремно за долазак својих повремених гостију-домаћина.

            На другом крају фудбалске ливаде беше узак зид од густо збијених смрча. Кроз тамно зеленило пробијале су се плаветне искре и дражиле ме да им приђем ближе. Упутио сам се ка том месту и приметио путељак међу стаблима којим сам наставио даље кроз зимзелену помрчину. Након тек неколико десетина метара мрак се преметнуо у светлост и преда мном се створио један диван призор. Стајао сам на маленој плажи са финим, сивкастобелим песком, омеђеној са леве и десне стране стенама и хридима. На самој плажи, испод последњих смрчевих грана, стајала је платформа са белим лакованим дрвеним столом и клупама. Неколико стотина метара даље, над водом су се поново уздизале камене громаде па је цела површина личила на какав природни базен, ограничен са свих страна каменом и дрветом.

            Стопала су ми тонула у песак, као у свежи малтер, док сам лагано корачао с краја на крај тог маленог жала. Један његов угао беше прекривен читавим стогом алги које је море у некој својој пређашњој махнитости избацило на обалу. Њихова боја кафе и рђе одударала је од беличастих нијанси плаже и светлоплавих преламања воде. Оне стабљике које нису млитаво лежале на песку, плутале су у води дуж стена помоћу мехурастих израслина што су личиле на спасилачке бове. Попео сам се на стене и кренуо ободом увале са малом плажом. На супротном крају, стена која јој је била граничник беше окружена новим стенама, а оне још многим другим за својим хрбатом правећи силне водене лавиринте.

            Вратио сам се назад на плажу и сео за сто. Над удаљеним хридима и водом, ниско на хоризонту, стајали су бели облаци благо зарумењени сунцем. Чинило ми се као да се саме стене претварају у облаке када додирну небо, или се можда облаци окамењују у додиру са морем. Уживао сам у тој слици додатно украшеној пастелним сунчевим тракама који су море и небо бојили силним нијансама плаве и румене. Био сам тако преплављен спокојем којем се нисам надао и понизно захвалан на том маленом кутку света који је у датом тренутку био само мој. Када је сунце почело да пада и црвена надвладала плаву, кренуо сам назад. Пре поласка заграбио сам шаком мало песка и пропустио га кроз прсте да слободно пада у воду. Шум додира песка и воде упијале су стене. Ситне честице су се вратиле на своје место, не остављајући ни најмањи траг мог малог непочинства.

 

*

            Не сећам се да сам игде видео више птица. Мајушне, крупне, на дрвећу, по крововима, међу жбуњем и камењем, светле и тамне, обичне и необичне, господариле су пространством копна и мора.

            Најбројнији су свакако били галебови. У данима без кише, пловили су плаветнилом неба као одважне, бучне, беле једрилице. Непрестано су размењивали крике и узвике, да ли у расправи или у знак поздрава, само је њима било знано. Спуштали су се повремено на тамне кровове кућа својих ћутљивих, двоножних суграђана, где би настављали да лармају, али се никада на њима нису дуго задржавали. Крај обале оглашавање им је имало је неки нежнији, радоснији призвук, а лет им је био жустрији и испуњен преметима и акробацијама. У данима испуњеним кишом и маглом, било их је тешко уочити у обујмљујућем влажном сивилу. Само су продорним крицима одавали своју сталну присутност.

            По жбуњу, травњацима и двориштима скакутали су и звиждукали косови. Често су знали љубопитљиво да провире и промоле своје златне кљунове крај прођем поред живица које су им биле дом. Тај простор делили су са ратоборним врапцима и сеницама, са којима су се редовно сукобљавали. Ништа мање насртљиве нису биле ни свраке које су се такође упуштале у зађевице са локалним птичјим светом. Чинило ми се да сваки жбун, сваки свели лист или пукотина у стени звони птичјим зовом. Људи су углавном ћутали или мало говорили, као да су предност дали птицама, а ове су то право обилато користиле.

            У продавницама сам примећивао читаве одељке где су стајали џакови са зрневљем. Поред џакова, зрневље се могло набавити и укалупљено у кугле, коцке, пирамиде и разне друге геометријске фигуре. Била је то храна за птице коју су им људи обилато даровали у месецима малаксалог сунца. Јако ми је пријало схватање да у том месту људи толику бригу и пажњу посвећују малим летећим створењима у тренуцима њихове тескобе.

            Приобаљем и морем владали су други чланови птичјег рода. Морске птице биле су неповерљиве и мистичне. Оне су припадале једном другом свету, мени непознатом, па су представљале праву фасцинацију и радост за очи, али и слух. Једног осунчаног послеподнева сам на каналу који раздваја Забат-острво и Рибарско острво срео читаво јато малих ронаца. Беле и тамне јединке биле су ујадначено заступљене. Пловиле су заталасаном водом неуобичајеним путањама, као да изводе плес или се играју уз повремену веселу цику. Уживао сам у том живахном воденом плесу, све док ме птице нису приметиле. Онда су лагано почеле да плове све даље од обале нехајно ме посматрајући, не желећи више да са мном деле своју радост.

            Међу силним галебовима видео сам и пар бурњака како оштрим погледом будно мотре на своје омање суседе и мене на обали. На удаљеним хридима приметио сам мноштво црних обличја. Испрва, мислећи да ми се привиђа, ипак сам, зумирајући снимак на телефону, схватио да се ради о стотинама њорки којима су те пусте стене дом.

            При повратку из шетње, са сунцем које је већ готово сасвим утонуло за видокруг, наишао сам на један малени, плитки залив, добро скривен огромним стенама. На површини воде површине равне попут стакла пловила је крупна тамна птица. Чим ме је угледала испустила је продоран крик и журно узлетела разбивши морско огледало по коме је само пар тренутака раније нечујно пловила. Запањен, нисам стигао ни да је добро осмотрим већ сам само пратио њену све мању прилику како нестаје у висинама. Ту птицу више ниједном нисам успео да сретнем, нити да међу силним птичјим гласовима севера препознам њен пој. Остаје ми да је и даље тражим.

 

 

Одломак из рукописа Забат-острво, путописа по Норвешкој