Живорад Недељковић
НАД ДРЕВНОМ ВАТРОМ

 

СТВАРНА СЛИКА

Не знам јесам ли стварно видео,
Или сам створио, ту слику, сећање.
Ловац излази из таласа жита,
Са срном на раменима.
Апстрактни преплети боја и облаци
У дубини, над класјем.
Палета Пита Мондријана. Зује муве.

Видео сам сомот и њушкицу,
Очи, још загледане у животни век.
Сигурно био сам тамо; у густом

Преплету час живу, час мртву
Животињу носим око врата. Вука.

 

РЕЧИ ШТО ЛЕТЕ

Птица у дирљивом окршају с ветром.
Да ли је у ваздуху Скацелов јастреб,
Час пре него што жице
Зауставе његово срце; то не знам.
Можда је тамо, иза прозорског окна,
Гавран са Мраковице, отежао од обиља,
Остао без врана животна друга.
Или пак то соко кани да савлада струју
И слети, налик сребрном јункерсу,
Тик уз Тешанову хумку.

Која то реч чезне за приземљењем:
Јастреб, гавран, или: врабац, ћук, зеба.
И чешљугар, реч је што лети.

Волео бих да сам горе. Неодлучан,
Ни за ово мало одважности да кажем:
Да, то је одважност; моја проницљивост
Лагано копни у топлини мочварног рукавца,
Одавно, измештена је река; вир у ваздуху.

Волео бих да шестарим и над далеководом
И над Просаром и епским звекетом
На Дроздову пољу, да говорим у себи:
Кобац, соко, јастреб, бргљез, сеница,
Штиглиц, бргљез, топла соба, прозор,
Призор; соко, сив, сивкаст, сив, сивкаст.
Да, сивкаст, а небо све је ближе.

 

ЈЕДАН ЈЕДИНИ ПОКУШАЈ

Птице падају са неба. У горама
Горе авиони. Сумарени и добре душе
Шака су јада у суштој имплозији.

Инат, призори пустошења, пренети
Из филмова и књига, из историје.

Сањао сам: на ободу прозрачне шуме,
Замахујем; благо ударена, лоптица
Лети над дивљењем и неверицом.
Клизи преко влати, нећка се, смеши,
Баш као да је живот, примицање.

Одувек сам летео с њом. Над водом
И латицама; праћен камером орла.
Котрљао се ка циљу, знао да је мој.
Такав да је живот: лет и приземљење,
Дар и осећање моћи. Да, живот:
Поезија пренесена на терен за голф.
Такав да је, твој и мој. Пред старом
Аристократијом у Мејну, на пример.
Где бодри нас дух добре Маргерит.

 

ВРХОВНИ ШТАБ

На стрминама било је сувих облица,
Подесних за идилу, кад на прозор
Нагрну мећава и шапе мраза.

Као другови своје рањенике,
У сценама ватрене целулоидне јаве,
Износили смо из дубине дебла и гране,

И слагали огрев на приколицу, журно.
Као да од Сокоље гребеном иду надљуди,
Затиру и пастрмке и срне. Само, био је

Жубор слободе; могли смо живети на Гочу,
Отац, зналац планине и ја, гимназијалац.
У сунчев бубањ ударала је мајчина брига:

И шума бајки је шума; трактор је кретао
Низбрдо, у патриотизам радости благе.
Друга половина врховног штаба,

Мајка и сестра, готовила је ручак и брдом
Паприка пунила тегле: нека, нек има,
Ако надљуди и нељуди дођу, биће и за њих.

НАД ДРЕВНОМ ВАТРОМ

Право говорећи,
Стварност пише најбоље песме,
Дубоке, крцате сликама.

Устајао ваздух у оргуљама јула,
И власишта била су мокра;
Гледали смо са бедема
Како врана на обали полако,
Веома споро, убија жабу,
Као да ужива у све тишем болу.
Гладница је откидала ноге и гутала их,
Горда чуварка рода, демијург.

Кад смо опет дошли до губилишта,
Није било ни ње, ни трагова.

У крошњи где варење је боље,
Одакле пуца поглед на људе,
Спуштене у котао над древном ватром,
Била је жаба; њени нерви, трпљење, бол.