Ђорђе Кубурић
НОЋНЕ СЕНКЕ
МРЉА
Зурим у несувислу мрљу од туша накапаног на бели папир.
Не видим ништа.
Као што не видим ништа
ни у облицима облака
локвама на путу
у фигурицама кафеног талога
шалитри осликаној на влажном зиду.
Оно што разумем и осећам
и што ме опомиње
јесте зрак залазећег сунца
ухваћен у кратком застанку
између два листа дебеле крошње дрвета
у густој шуми.
ПРЕБРОДИО САМ ЈАДРАНСКО МОРЕ
На палуби ужад
под палубом таласи и пена
а преда мном
дебело море (плаво а мутно)
и небо голубије боје.
Нема острва, бродова нити галебова.
Пуста пучина
напред и назад
лево и десно.
Тако бива
док не угледам обрисе далеке обале.
Одједном
све се убрзава.
Видим контуре познатог града;
приближавају се
раскошне зелене куполе
и сведени торњеви.
А већ уз обалу
у води боје жада
зрцали се бела камена чипка Дуждевог двора
и црвена теракота звоника Светога Марка.
Још мало
па ћу ногом крочити на плутајуће тло
и похитати (кроз метеж људи и мостова)
да стигнем
до трга на каналу
где чека ме сто
и еспресо,
да седнем (подно тераце од мушкатли),
да посматрам
живот и
смрт у Венецији.
НОЋНЕ СЕНКЕ (ДОК ПАЛМЕ ЊИШУ ГРАНЕ)
Ал’ свуда се крећу сенке мртвих времена
Дис
Промичем непокретном приморском улицом.
Цела варош спи.
Прате ме три сенке. Прва је моја. Друга је од зањиханих палми. А трећу
(дугачку и дијагоналну) баца лампа која се не види, наглашајући шупљину
одзвањајућих корака.
Ексцентрично мирише медитеранско цвеће
(а и руже су процветале).
Ноћ је мрачна и неупадљива, а ходајуће сенке брзе и прецизне,
као дубоке линије урезане црним тушем на бели папир.
Стижем до напуштене осамљене куће.
Сенке ће, загрљене, зашумети па нестати, ветар ће утихнути.
Почиње зимски дан. И тишина биће ледна.
СЕЋАМ СЕ ТЕ ЗИМЕ
Купио сам ти 1000 ружа
(заправо, дао ми их је будзашто другар цвећар, да му не увену у фрижидеру).
500 црвених разбацао сам по кревету (кад си дошла).
А 500 белих сакрих у шпајз (да те испрате).
Прозрела си мој трик. Али остала си.
Руже сам разбацао по врту.
Из мојих руку
вејале су
крупне пахуље цвећа.
Ту смо се играли и ваљали.
Млади похотни вук са једином преосталом ружом боје крви у зубима.
И Фло, моја паметна једносложна сова.
Сећам се те избељене зиме
када је ваздух
постао
празник цвећа.
А тај тренутак изокренутог обиља
нестао је
без трага.
И ДАЉЕ ЋЕМО ИМАТИ ЈЕДНО ДРУГО
Сретох незнану жену у парку (беше девојчица, а ја дечак).
„Здраво”, рекосмо једно другом у пролазу.
Али не мимоиђосмо се, већ почесмо да замишљамо.
Замишљали смо целу ноћ.
Пробудили смо се замишљајући оно што би други замислио.
Касније смо сe пробудили без потребе да замишљамо.
Јер били смо заједно.
И наставили смо да будемо заједно.
Једне празне ноћи видех је како спава отворених очију.
Устао сам и отишао без освртања.
Помислих: и даље ћемо имати једно друго.
Иако више нисам могао да је замислим.
Заборавио сам њен стас, њен смех, њен лик
(име јој нисам ни знао).
Могао бих, можда, да је измаштам
(а то би дуго трајало и не би пуно значило).
Уосталом, није све што се дешава искуство.
Можда ништа није.
СТРАМБОТО
Гледаш ме кроз леви рукав капута.
(Гле: спалила си моју црну капу.)
Твојим снатрама лутка моја лута.
Посео те вуду (вриштиш на Запу).
Жудиш да крадеш прљаве ми снове.
Свуци се, лези и упали свећу
живом ватром. Дух нека твој призове
јутарњу благост. Уреци нам срећу.