Каја Панчић Миленковић
ПУЦАЊ У ЛЕЂА

 

ПРЉАВИ ТАЊИРИ

Од твоје патње праве колаче
за своје зло.

Свакога дана окрећу
странице лица
као стране света
за нове госте и сведоке.

Ноћу сањају твоје сузе
као сируп за слатку питу,
уздахе – шлаг пену
за хладно огледало.

На крају заплачу
изнад прљавих тањира.
Oд сувог кашља реченица,
грчева узвичника у желуцу.

 

УГАШЕНИ КРЕЧ

Истерују ђавола
из твојих речи.

Мачкама за репове
везују истину.

Из свог ума
црну вуну преду.

Из твоје душе
памук ваде.

Душа,
као угашени креч
све боји у бело.

ПРЕДАХ

Одмараш се
од празних речи
и туђих погледа.

Протичу лица
и кораци,
као мрље светлости,
божје поуке.

Мирис мртве истине
у ваздуху
укус је живота.

 

ХОДАЊЕ ПО СТВАРИМА

Живот ти је све тежи
на таласима,
душа крвавија
у телу.

Ниједна врата
не отвараш
ни себи ни другима.
Нико не куца
на твоје прсте.

Говориш
као да туђе лице умиваш,
ћутиш
када и камен пева.

Не питаш више стопала
да ли је ход по кући
дисање,
а ходање рукама по стварима
живот.

 

ВАКУУМ

Нико те не види
као што не види
ваздух који дише,
глад коју осећа.

И вид не види
своје очи,
нити слух
види звук.

А и љубав
дуго, дуго хода
док очима
проговори.

Неко се не роди
ни до смрти,
само на путу
остане црни пепео.

Ти слушаш
шапат облака,
дишеш
шум тишине.

Празни гласови
одјекују у теби
као у вакууму.

 

НОЋ, ДАН

Из плитког сна
као дављеник потонем
у дубоку дневну тишину.

Пуна густе ноћне воде
у сунчевој светлости
сушим месечеве зраке и мисли.

Они не знају шта је дан,
да ли је јутро његов крај
или је вече невидљиви почетак.

 

ПОСЛАСТИЧАРА

Јутро нас дотакне
светлосним штапићем
и претвори у будне патуљке.

Тек у купатилу,
с водом из славине
изађемо из ноћне пучине.

Кафа је први додир усана
с остатком тела.
Гутљаји клизе низ грло,
а ми низ снежну стазу
према подневу.

Ти бициклом журиш
према кори хлеба и чаши млека,
ја тешким ходом
према посластичари
с колачима од зверског измета.

(Из рукописа КУЋА БЕЗ ЛИЦА)