Горан Јоксимовић
РАСКОРАК

 

ИЗЛОЖБА

Стао је пред слику.
Све осим потписа
на њој било је јасно.
И све што је било боја,
звук,
осећање
и заустављен додир,
сливало се у име аутора.
После неколико
тренутака усмерености,
посматрач је осетио
да потпис ослоњен
на рам тог дела,
гута и њега самог
и да постаје свестан
да празнина и понор
нису илузија.

 

ЧАС

У соби без прозора
једини намештај је био
зелени папагај.
Зурећи, хипнотисао је
прашњаву сијалицу.
Неко у суседству покушава
да укроти разуздани клавир.
Сијалица је удвостручила сенку
пиљећи са висине.

Позеленео сам и залепршао крилима:
„Промените штимера!“

 

СВИРАЧ ОРГУЉА

Прсти свирача оргуља
шапућу о Богу.
На њиховим врховима
стварају се
заборављене речи.
И Бог,
слушајући причу
о себи самоме,
поче да верује.

 

ИМИТАТОР ГЛАСОВА

Имитатор гласова једино не уме
да изговори сопствене речи.
Претворен у слоново ухо
чучи на сваком месту где
му се неко осмехује.
Није му потребан аплауз
да би открио да су то
само гестови сажаљења.
Имитатор гласова често размишља
да је ветар који хучи
његов једини пријатељ.

 

ПОРОДИЧНО СТАБЛО

Трчећи кроз поља
зелених кукурузишта
ка Сунцу које се удаљавало,
листовима оштријим од истине
рањавао је свој умишљени оклоп.
Сваки нови корак
био је краћи, тежи и болнији,
лажно сведочећи о успону.
И када се срушио
заклоњен сумраком,
приметио је да му ход спутава
у ноге уплетен властити корен.

 

ЗОВ ДИВЉИНЕ

Хроми пас
лаје на месечеву сенку
уроњену у блатњаву бару.
Изгладнели поглед,
оборен ударцима кукавица,
тек слути његов небески, бледи лик,
недокучиву, тамну страну.
Завијајући на ледени одсјај,
уз звек ланца,
који му стиска голи врат,
призива из даљине
никада упознату,
вучју слободу.

 

РАСКОРАК

Да постоји само један космос,
они који се појаве као одраз његове лепоте
и који су створени да припадају једно другом,
ходали би загрљени.

Изиграни од васиона, корачали би
унатраг,
да би свако са свог метеора у паду,
окупан сопственом сузом,
онда када се тримилионити свемир
дотакне још једном са оним који има ознаку
три милијарде пет стотина шездесет
два милиона триста хиљада седам,
као што је то данас било,
упутио другом речи
чуване у сенкама маглина,
шапат који се не изговара
јер се сриче из уздаха
и руку пружених ка прошлости
која је била сан,
крик у сну,
размимоилажење, раскорак, оков, коб…