Виктор Пељевин
ЗЕЛЕНА ЕРА

 

Осрамоћен сам. Зрачим стидом, као труло дрво зеленом мочварном светлошћу.

Формално нема шта да ми се замери. Али знам да сам ја лично крив за невоље које су задесиле моје суграђане. Чак и не покушавам да пребацим кривицу на неког другог. За мене нема опроштаја. То што сам био преварен није оправдање.

Тако су ми објаснили осамдесет две затворске године, и данас је то мој званични став. Укључујући и у вези са рептилским печатом који носим на себи.

Ја сам тај KGBT+.

Пред вама су моја сећања и размишљања, која се објављују поводом јубилеја. Желим поштено да се присетим свог живота и времена.

Успут, да бих ову књигу учинио корисном за најшири круг потрошача (мој рад се позиционира не само као јавно кајање на коленима, већ и као практични приручник за животни успех), покушаћу да изнесем оно најважније што сам схватио током своје каријере. Ако млади читалац пожели да крене мојим путем, он неће наћи боље упутство (нажалост, због околности на које аутор не може да утиче, старосна граница ове књиге је „28+“).

Лако ми је да испричам о својим радовима и данима. О времену је теже. Нарочито о нашем времену. Зашто је то тако?

У карбону је живело много разних паметњаковића који су размишљали о будућности. Ништа чудно – људи у то време нису знали много о сопственој епохи. Са свега што је важно ознака поверљивости скидала се у просеку после сто година, и откривало се много занимљивих ствари о великим тенковским победама, убиствима председника, слетањима на Месец, контактима с рептилоидима и тако даље.

Али, иако су људи живели у мраку, знали су понешто о својој садашњости и прошлости. На пример, да се некаква велика тенковска битка заиста одиграла тог и тог дана на том и том месту. Или да је тај и тај председник заиста убијен у том и том граду.

Људи оног времена поседовали су и одређене рудименте слободе. Још су могли да воде спорове једни с другима, па чак и званичним информацијама, иако је то носило много ризика.

А о будућности се могло трућати било шта – одатле се не може добити по ушима. Зато су у карбону стално писали чланке и романе о епохама које долазе. Као, ово ће бити овако, а оно онако.

Па, ево нас у будућности. И испоставља се да је тешко оспорити чак и најнаивнија предвиђања наших предака.

Зато што данас не знамо ништа о свету. Баш ништа. Али о томе не сме да се говори – већ и само веровање у постојање „тајни“ строго се кажњава и назива се „теоријом завере“ (да, алудирам на свој најпознатији забој[1], али о њему нешто касније).

• Списак оног што поуздано знамо врло је кратак. Можете да набројите на прсте заједно са мном. Довољна је једна рука.
• Добром Државом (бившом Русијом) владају сердобол-бољшевици на челу са Стрицем Отаџбине – конзервираним генералом Судоплатоновим (то је званични став, али сви знају да је Судоплатонов умро, а влада генерал Шкуро – иако је и то сумњиво). У Европи је демократски ислам, Америка је сакривена иза атлантског фајервола. Иза степа Курган-Сараја је велико азијско царство Да Фа Го (ако сам добро написао), о којем знамо још мање. На планети је хумана зелена ера на ветрењаче и коњску вучу.
• Сви богати људи су одавно отишли у тегле. Њихови мозгови чувају се под земљом у специјалним церебропосудама, и они имају своју посебну хијерархију – чак десет таера.
• Нашим еколошким рајем управљају „TRANSHUMANISM INC.“ и „Отворени Мозак“. Што је у суштини једно исто, само су трансхуманисти специјализовани за подземне мозгове у теглама, а „Отворени Мозак“ – за мозгове живих људи (нулти таер).
• Свим таерима, осим нултог, влада Дивни Голденштерн (односно Гоша, ако се не плашите минуса у карми) – легендарна и, највероватније, митска личност: нека врста корпоративног хај-тек Деда Мраза. Није препоручљиво изговарати му име без преке потребе. С њим је повезано чак неколико конзервираних култова, а знате и сами шта следи за повреду технорелигиозних осећања.
• Хомиће (од „homo sapiens“) који су остали на површини земље држе на електронским огрлицама-тиквама као псе на ланцу – разуме се, зарад наше удобности. У Добросуду нас контролишу истовремено и сердоболи и „Отворени Мозак“, који су међусобно супротстављени – да бисте схватили како је то могуће, морате да проживите овде неко време. У глави сваког хомића налази се имплантат, који ради заједно с тиквом и окреће потрошачке, политичке и остале афинитете у корист власти, „Отвореног Мозга“ или оних који за то плаћају (то се деликатно назива „позадинско осветљење“).

И то је то. Не, стварно – то је то.

Мислили сте да ће бити више? Проверите сами.

На остала питања која су себи постављали наши радознали преци: да ли машине мисле, где су границе технолошког напретка, ко стварно влада светом и Облаком, како изгледа тачна политичка мапа простора и ко је у њему бенефицијар – ми не знамо одговор.

Али не зато што се нешто скрива од људи.

Сад ништа не треба да се скрива.

Тиква с имплантатом не открива сувише далеке хоризонте људске радозналости. Ми чак и не знамо које је наше економско уређење – феудализам? Капитализам? Пост-капитализам? Мета-социјализам? Или можда чак клепто-корпоративни комунизам? Покушавао сам то да установим за један свој забој и нисам успео.

Таквих питања више нема.

Питања заправо уопште више и нема, јер су људи престали да их постављају.

Имаш свог коња, своје имање, своју фему, своју канцеларију. Нека обућар не суди више од чизме, а конкретно – крокодилске саре генерала Судоплатонова, по којој тако воле да пљују у криптолибералним круговима. Мада, ако боље размислимо – какве он може имати чизме, ако његов мозак већ други или трећи век плива у тегли у близини Лондона (по званичној верзији, иако сви знају да је у ствари пуштен низ воду).

Данас је било којем елементу стварности дозвољено да продре у људску свест само у случају да то диктира политичка потреба или пословна корист. Нове комадиће слагалице можете да видите онда кад вам то припадне по чину – или кад неко покушава да вам прода слагалицу. Ситуацију у целини не разуме нико.

Неку врсту изузетка представљају креативни уметници. Посебно забијачи нултог таера.

Странка сердобол-бољшевика, „Отворени Мозак“, „TRANSHUMANISM INC.“ и остали рептоиди пуштају нас да размишљамо максимално слободно, иначе не бисмо могли да стварамо. Да, ми видимо мутно и у назнакама, али понекад интуитивно докучимо у потпуности читаву слику. Зато је аутобиографија забијача увек занимљиво штиво.

А у комбинацији с упутством за самопомоћ и практичним мемо-приручником о томе како оптималним путем стићи до коначног финансијско-креативног успеха, добија се потпуно јединствен производ.

Управо њега, читаоче, ти сад и држиш у руци.

Трудим се да ти помогнем да постанеш забијач – зато ти се од самог почетка обраћам као једном од нас.

 

Мема 1

Забијаче!

 

Књиге о путу до успеха обично пишу људи чији је главни животни успех – добро продати књигу о путу до успеха. Ако не планираш да и сам пишеш такве књиге, читај само оне који су заиста нешто постигли. Од њих ћеш више научити о успеху, чак и ако се та реч ниједном не помене.

 

Читалац, наравно зна за горостаса забоја под ником „KGBT+“, тако да мом производу додатна реклама није потребна.

Видео сам много смешних и невероватних спекулација о томе како су настали моји „Катастрофа“ и „Летитбизам“, а нарочито – мој огромни затворски циклус. Дошло је време да о томе кажем истину.

Наравно, испричаћу о барону Ротшилду и његовој улози у мојој судбини, јер ми је мука од толико лажи и слеша који се шире.

А што је најважније, изложићу стратешке принципе успеха у малој бари нашег окрутног бизниса. Гарантујем да ће свако ко моју мемо-мудрост буде применио у пракси бити два копља испред конкурената. Наравно, осим ако и конкуренти не буду прочитали исто ово упутство.

Ова књига може да буде најважнија у твом животу – ако си један од оних којима је намењена њена порука. Она може да буде и једноставна забава на пар вечери, што такође није лоше у наша мрачна времена.

Укратко, све зависи од твојих тренутних потреба, драги читаоче, читатељко и читатељче.

Најпре молим да ми опростите што не желим да преоптерећујем текст морзеовом азбуком врлине. Обраћаћу се читаоцу на „ти“, у једном роду, не набрајајући сваки пут све могуће заменице. Ко год да си гендерно или вендорно, мој далеки пријатељу, то не значи да сам тебефоб. Ја те волим. Заиста. Али волим и дрвеће, од којег настаје хартија и ветар.

А сад о мојим политичким и социјалним ставовима. Ја их немам. Имао сам неке пре затвора, али их се више не сећам.

Још једна важна ствар. У свим биографијама забијача Зелене Ере постоје обавезни мотиви, детаљи и заплети – њих захтевају стручњаци за маркетинг. Ако их уклонимо, читалац ће се осетити превареним. Чак и ако му буду понуђени прави мемоари уместо уобичајеног фалсификата који је направила неуронска мрежа (а ја ову књигу пишем сам, осим што ми помало помажу контент бустери).

Зато нећу избегавати жанровски обавезне теме које предлаже неуронска мрежа, али поштено упозоравам да ћу их одрађивати шкрто и на брзину, како бих причао о ономе што ми се чини важнијим.

Неуронска мрежа већ сугерише да треба почети од првог дечјег сећања – тако сви раде.

Зато, кренимо.

 

(Одломак из романа КГБТ+ )

 

 

ВИКТОР ПЕЉЕВИН (Ви́ктор Оле́гович Пеле́вин, Москва 1962) завршио је Московски факултет за енергетику, радио је као инжењер и новинар. Прозу пише од 1987. и објављује је у књижевној периодици. Објавио је збирке прича Плава светиљка, Бубањ доњег света, Бубањ горњег света и Живот инсеката и романе Омон Ра (1992), Чапајев и Празнина (1996), Generation P (1999), Дијалектика прелазног периода из ниоткуда у никуда (2003), Света књига вукодлака (2004), Шлем ужаса (2005), Empire V (2006), П5 (2008), t (2009), Сок од ананаса за дивну даму (2010), S.N.U.F.F. (2011), Бетмен Аполо (2013), Љубав према три цукербрина (2014), Надзорник (2015), Лампа Мафусаила или Последња битка чекиста с масонима (2016), iPhuck (2017), Тајни погледи на планину Фуџи (2018), Непобедиво сунце (2020) Transuhumanism Inc. (2021), КГБТ+ (2022). По роману Generation P 2011. је снимљен је филм (режисер В. Гинзбург), а Будин мали прст (2015) је немачка екранизација Чапајева и Празнине. Добитник је више књижевних награда. Роман КГБТ+ биће објављен у мају, у издању ЛОМ Београд. 

 

 

Избор, превод с руског и белешка

Наталија Ненезић Гаврановић

[1] Ауторов неологизам; мисли се на неку врсту реперa који на концертима публици улива разнородне идеје. (прим. прев.)