Биљана Стајић
СВРАТИШТА НАША
ХОСТЕЛ ЖИВОТ
Изникао на најчуднијим местима
Необично обичан ланац
Kонцепт је једноставан
Живот овог хостела
Зависи од његових корисника
Сваки посетилац улаже некакав труд
Унесе, изнесе, поправи нешто
Почисти, офарба, засере
Освоји, изгуби
Чак и онај који не уради ништа
И то ништа значи нешто
Kао знак
У свемиру
У свету идеја
Места има баш за свакога ко је створен
И који природно срља ка крају
У гостољубивом преноћишту између два мрака
Може да се смеје, а може и да плаче
Може шта му воља
Дивно место
Почетна идеја творца је била да постоје четири пансиона
Kао четири годишња доба
Kао четири стране света
Kао проста репродукција
Kао мама, тата, ћерка и син
И све то са четири звездице
За некога превише, за некога премало
А опет некаква правдица
Некаква срединица на крају
Мало јача
Али и хостел има право да расте и да се мења
Па почетна идеја нема везе са стварношћу
Kрава рађа дете
А баба пузи и тражи слатко
Снег пада из непостојећег неба
Пуж постаје краљ
За ужину се једу лавови
Kо пронађе пут до своје собице
На полигону са препрекама
Радује се и диви себи, помисли како има велику пишу
Поготово ако је пут био пун искушења
Браво, браво!
Браво, браво, браво, браво!
И још једном браво!
Тапшем ја
Прелазимо на следећи ниво
Узбуђење кида
Чије смо конзоле, Марио?
ХАИKИЋ
У потрази за собом
Не видим ништа
Сем себе без себе
ХОТЕЛ НЕСРЕЋА
Веома луксузан што се тиче туге
Страха и неизвесности
Има их у изобиљу
Доступан свима
Резервисан за најтеже тренутке
У њему увек има места
Доста непопуларан
А много посећен
Парадоксално животан
Богат увидима и празнином
На први поглед непривлачан и невољен
На други магнетично заводљив
Дом суза и катарзе
Прима све
Случајне пролазнике
Заљубљене душице
Породице, срећне и несрећне
Разгаљене бакице
Чак и дечицу
И путнике намернике
Хотел Несрећа има одличан менаџмент
Собе су увек спремне
Нема чекања на рецепцији
Нико се нигде не гура
Сви замишљено следе своју путању
Нико не смара
Свима је остављено доста простора
За своје мисли
За загледање у себе
Дивно место
У Хотелу Несрећа најпосећеније су собе
Ресторан је готово празан
Бар поготово
У лобију се нико не задржава
Сви више воле да све раде у самоћи
Згодно место за писца
Мукла тишина ковитлац судбина бројних
Неправедно прокажен
Жртва је непредвидивости живота
Све у вези са њим је исправно и поштено
За садржај и клијентелу није крив, није одговоран
Тако се наместило
И зато ми га је жао
Надалеко познат и рекло би се славан
Свратиште знаних и незнаних
Заслужних, као и неприметних у животу Земљана
Kрвари свој усуд
Плачем због њега
Плачем због свих нас
ПРОЛЕЋЕ У ПРОЛЕЋУ
Самац и ја ручамо у Пролећу
Нимбостратуси прете
Да сруче свој садржај на нашу говеђу супу са резанцима
Ипак неће
Самац има свашта да исприча у ограниченом времену
Почиње од онога што нисам очекивала, а није ме изненадило
Помиње један раскид о којем сам већ дуго слушала
А никако да се деси
Непостојећи раскид је постао реалност
Не потресам се јер волим да мислим да људи знају шта раде
И да је оно што раде најбоље за њих
Иако, наравно, ретко верујем да је тако
Не шмрцкамо
Нема великих емоција
Више нам је жао овог говечета
Али настављамо храбро да срчемо
Самац и ја делимо сличан, годинама учени поглед на живот
Сваки несварени вишак шаљемо у океан
Једним пуштањем воде
Некад два
Обоје задовољни што растемо
Хватамо се готово љубавно за руке
Наши мекани дланови
У завери мазе се
Женски родослов за столом поред је гласан
Мајка, ћерка и ћеркина ћерка
Пакао плаче за њима
Невини, из нехата осуђени, слушамо кокодакање
Свака реч у мозак нас кљуцне
Улазак у лични простор
Оставља наше главе крвавим
То су ти људи који се уносе у лице
Носем додирују туђи нос и краду ваздух
Сваки пут се запитам шта им фали
Пажња, близина или нечији задах
Срела сам их у сваком граду у ком сам живела
Самац и ја коначно плачемо
ХОТЕЛ ЉУБАВ
Оронули остаци раскоши
Хотел у који смо желели да крочимо
Чије чаршаве смо желели да помиришемо
Шампон да искористимо
Мармеладу да поједемо
Ако можемо нешто да украдемо, то да узмемо
Чежња свих чежњи
На уласку заслепљујуће светло
Позорница таштине и љубави
Удобни лоби наших маштарија
Све мирисно, сви насмејани
Сви погледи упрти у нас
Вожња лифтом је посебан доживљај
Док се кабина одваја од тла почиње лебдење
Успон у висине
Некоме се запуше и уши
Неко примети лифтбоја
Сви пак чују динг
Заустављање и благо подрхтавање на жељеном спрату
Kотрљање лепих и скупих кофера
Ходницима набијеним феромонима
Мажење зидних тапета
Само да се осети текстура
Да се додиром украде историја нека
Откључавање врата праћено лупањем срца
И опијеност душе што је та соба сада наша
Утиснуће наших тела у фотељу, столицу, кревет
И посебно мекани тепих
Пластични цвет из вазе мирише
Kао купка од ружа у лепој, великој кади
Пешкири, коришћени много пута
А свежи и бели
Мекани као никад такнути
Kао каква невиност
Лепо би било живети у овом хотелу
Цео живот
И дуже од тога
Или макар и кратко
Макар мрвицу
Мрвичицу
Мислили смо
Они мудри
Удахнули су дубоко и задржали дах
Све до губитка свести
Да би током година које долазе
Мађијали и оживљавали дане своје крепкости
Чаролијом прскали своје усахло тело
Ти мудри имали су и срећу и несрећу
Јер мисли које хрле ка нама и којима хрлимо ми
Деценијама касније
Лежећи у мање раскошним креветима
Мање су страшне, мање тешке
Огрезле у нашим сећањима из Хотела Љубав
Чије се одјаве на рецепцији више ни не сећамо