Милијан Деспотовић
ИСПОВЕДНА И МИСАОНА РАСУЂИВАЊА

 

Слађана Миленковић: Кроз трепавице сипам тугу

АСоглас издаваштво, Зворник, 2022.

 

Поезија је захвалност ономе ко је подарио наше постојање. Границе докле она допире нису постављене, оне просто измичу линију да би селидбари бића и духа могли да нађу уточиште. Некада је то само дотле – до иза трепавица. И ма колико тога желели да прећутимо, за себе, поезија својом тихошћу говори. Схватајући тај говор као потребу, Слађана Миленковић је у својој песничкој књизи Кроз трепавице сипам тугу пустила поезији на вољу да „беседиˮ. Слушамо је, записујући фрагменте који јасно указују да сваки „стих откуцава срцеˮ песникиње.

Она настоји да свом читаоцу покаже колико су боре наших лица, као рукопис времена, осликане протицањем у свакој појединачности природе. Иза свега остале су „године поезијеˮ као наши властити одрази ходочашћа до себе. Звезде су постале књиге у које песници смештају своја осећања за оне далеке сусрете и њихове забораве, јер даљина као врховни узрок те потребе мора бити дометнута стиховима:

 

читај моје звезде и види

како сонети труну у алгама

како су сваљени стихови борова

обале далеке обале

остале су за нама

 

На једној од њих и Одисеј је зачаран, само „роб је његово сећањеˮ. Неко има и другачија памћења, то показује мноштво тема у стварању ове збирке иза чијих трепавица капљу исповедна и мисаона расуђивања „о суштини живота и човековог постојања, од митских представа и легенди из античке културе, од Орфеја и Еуридике, Алкеја и Хорација, до Бодлера, Андрића и других великана урбане цивилизације. Песникиња са једнаком пажњом гледа у прошлост […] маркира карактерне ознаке свога времена и антиципира будућност.ˮ[1]

И кад све то, као градиво из лектире живота, обновимо, остаје нам слободна тема она која је „небом откинутаˮ коју записујемо загледани у даљину свих даљина, „са прозорског окнаˮ. То је често унутрашњи дијалог; воде га они ретки „који су се усудили да живе дуже од свог временаˮ. Зато је сваки стих ове књиге „бистра душаˮ која поприма носиоца светла и прасветла љубави и поштовања времена и људи који припадају рационалном свету.

Слађана Миленковић је посвећеник поетској љубави, њене речи се воле међу собом, па је ова књига, како је она дала наслов једној песми, и лична „Љубавкаˮ. Да парафразирам професора Мила Медића који каже: „Љуби роде свој језикˮ, Миленковићева љуби сваки своју реч. Читамо их и тражимо им меру у нама, у нашим животима. Тек та врста испуњености у нама ствара испуњеност смислом трајања у коме нас, на свој начин сам живот заварава. Тај чин му негира поезија која је светлост духа ужарила још код Лорке, Бодлера, Црњанског, Миљковића, Јована Грчића Миленка, Пауна… Песма се и овде прима као обоженост, дата нама јер због нас и постоји. Зато су песници Божји изасланици: „На почетку беше реч.ˮ Понављамо стихове Пауна Петронијевића: „Речи су наше ми, и ми смо тек без њих ништа – празне душе.ˮ

Свака песничка реч Слађане Миленковић ствара се у својој неконачности. Отуда је језик средство мишљења и певања, једна плодна творачка енергија наше песникиње, која не само да брине како да издани, већ и шта ће требати сутра, јер: „Свет у себи крије пакао/ шта ли ћемо сутра видети?ˮ Песникиња има одговор и за то: све логичке тешкоће треба да превазиђе стваралаштво, од доброте до уметничког дела. То је процес „чаробне законитостиˮ чега се она придржава у отпору свакој контрадикторности. Зато успева да стално путује и кад је „код кућеˮ. Храни се речима („што је свакако у ауторкином случају гола истинаˮ). Та песма заузима „изузетно место. […] Хранити се речима значи схватати њихову ванвременску лековитост […] схватати да је дар говора само Човеку дат и благо ономе ко такву драгоценост уме и зна да искористи.ˮ[2]

За Слађану Миленковић песник има кључ светлости, коју „пара врх оловкеˮ, он је:

 

закључан

на сунчаном месту

другим речима

[…] пева заувек

 

            Зато ће она разумети песнике изгнанике и сопствену осаму када се плаши да отвори своју бележницу: „Јер, тада ми недостајеш!ˮ – каже. Поезија у одсуству неког има улогу да оправда изостанак и да у стваралачкој субјективности попуни „празнину севераˮ која се намеће као узалудна авантура.

            Једна од туга, просутих испод трепавица, јесте, овде, и разлог за песму Стаза повратка. Она је посвећена оцу Момчилу који је рођен у селу Луке, код Ивањице а живи у Сремској Митровици. Ова топонимска оријентација отвара могућност тумачења песме о родословним осећањима. Момчило одлази на помен свом оцу „као да иде последњи пут родној кућиˮ, тамо у родном крају где корен чувају „вековнициˮ – Драгачевски крајпуташи. И многе наше куће остале су пустахије, јер у њима нема ко да нас дочека, чекају нас наши на другој страни:

 

            Само ти могу мисли слати

            Да те чувају на путу

            И да се опет вратиш.

 

Та мисаона подвозница пружа се до далеких генерација предака, и својим родословним импулсима из прича стиже у памћење које чувају виле и „горска заклетваˮ. Сада је ево и у песми да се стабло негује и поетиком залива. Гане сваког ова тема, јер није наш живот ни првотна ни коначна душа, он је љубав свему што нас је створило, и сам по себи „пратилац Христа кроз трња и беспућаˮ.

Епилошка песма Сонет на очном капку изнутра, писанa мисаоно и миљковићевски, посвећенa је Бранку који насилно изгубио живот у Ксаверској шуми, где његови ликвидатори нису били свесни да је Бранко песник и да се његова душа већ преметнула у поезију. Њу је тада, и за свагда, требало тамо тражити. У дослуху са песниковим језиком Слађана Миленковић записује ту вечну поруку: „Ноћ ће сонет вечности да искује.ˮ И исковала га је. Непоменици су однели зло у своје гробове у којима дрхте од Принца поезије. Песник је убијен, поезија није, она је „осветникˮ и просветник да се душе људске очувају, барем пред собом. Ко певао није, ни живео није, кретао се само змијарником бесвести. И ово је мала туга за сквашене трепавице.

Књига Кроз трепавице сипам тугу доима се као дневнички уписник наше песникиње о неким моментима који су урезницом времена нашли своје место у њеном плодоносном песничком опусу. Сва њена чулност стављена је у службу вечних идеја љубави, лепог и слободе. Зато је њој био потребан живот више, да обиђе она места где су песника још увек чекали да се појави и дојави нама знатижељнима оно што ваља као племенито довести у склад са нашим интересовањем. А она се, од пролошке до епилошке песме, само увећавају – па следи ново читање како би себи појаснили удаљене идеје али и тренутна осећања.

 

 

[1] Др Миомир Милинковић: „Акорди модерне лирикеˮ, из предговора књиге Кроз трепавице сипам тугу, стр. 6.

[2] Тодор Бјелкић: „Лековитост поетског изразаˮ, из поговора књиге Кроз трепавице сипам тугу, стр. 75.