Јасмина Топић
СВЕМИРСКА СОНДА
Бечки метро је сасвим другачији од париског, видећеш то. Лако ћеш се спустити поред оближњег рукавца Дунава, док повремено буде продирало дневно светло у наранџасту унутрашњост вагона. Затим ћеш изаћи на једну од широких улица унутар првог прстена. Подсетиће те на предимензионирану домовину, и док будеш ходала правилним, паралелним низовима у којима се множе снови више него свакодневне бриге, знаћеш да си стигла! У мојим сновима увек постоји та црно-бела фотографија аеродрома који више нема географску одредницу, само уздужне и попречне бетонске пречке, као већ утврђене смерове кретања. Ту се сусрећемо, а од нас постоји само наша прошлост
– Долазим сутра. Бићу у „Vienna Mariott“ хотелу у улици Parkring 12а. Можеш да ме сачекаш испред или у холу, а онда имамо цео дан! – каже другарица из детињства.
– Kоначно! – отписује на електронску пошту, и радује се сусрету који ће разбити монотонију боравка.
Устаје од стола и помало застарелог модела notebook рачунара те одлази до фрижидера да сипа чашу сока, уједно и да провери да ли је ставила флашу мађарског муската, не би ли се до предвече довољно охладио. Све је у најбољем реду. Њен стан у Seegasse 23, поред самог канала Дунава, има веома широко шеталиште, а у близини је метро станица Roßauer Lande. Иза се назире Аугартен парк, нарочито леп у касно пролеће. Насмеје се у себи, јер ништа овде није њено. Kао да је неко покупио свемирском сондом и пренео из једне тачке у другу. Први пут борави толико дуго изван домовине, у граду који је заиста као музеј, а овде још увек никог не познаје. Све је другачије. И живот је нов и помало туђ, фиктиван – а стваран. Све што треба да ради је да открива град и себе, па да о томе, или о било чему другоме, напише неколико текстова. Ипак, ово сада је њен, макар и привремени живот у којем не постоји ни прошлост ни будућност, осим можда стварности наговештеног сусрета. Да, да, баш тако, сутра ће се наћи с најбољом другарицом коју познаје пуних 26 година, мада некад није сигурна да ли их дужина пређеног пута више раздваја или спаја. Чини јој се како та скора будућност сусрета представља у ствари прошлост, детерминисано време, једино што се у привремени живот не уклапа. Но, шта би ту било чудно, једноставно, сусрешће се у овој временској и просторној тачки, једној од многих. Утврдиће касније да је више оних тачака у којима се разилазе. Једна ће долетети из Дубаија, као стјуардеса велике авио-компаније, друга је пристигла пре недељу дана из Србије, као… било шта – слепи путник, сумњиво лице, дрвоморац из оне приче о Нојевој барци. Исписује се најобичнија прича у којој ће сусрет на овој координати постојања начети трећи живот, не дужи од 12 сати, и након тога, баш као и у тренутку дешавања, њихови путеви неће више имати додирних тачака ни у једном времену. Ипак, све је обавијено одређеном филмичношћу, само су актери познати, нису глумци с малог екрана.
Стан је довољно простран, типична бечка староградња. Цимерка с којом ће делити животни простор стиже за три дана. Већ је упознала хаузмајстора са петог спрата, из Азербејџана је. Не прича енглески, не иде му ни немачки, али разуме руски. Због потребне ситне поправке у купатилу споразумевају се што алатом што рукама. Доле у мезанину има на располагању старински светлозелени бицикл, прекопута је ресторан назива лако разумљивог и на српском („Stomach“), а иза ћошка дискретна јавна кућу у коју ипак нема сврхе улазити. Две улице ниже је чувена Фројдова кућа, сада музеј. Фин комшилук. С чашом у руци вратиће се радном столу и notebook-у. Малопре је инсталирала Google Earth. Он јој је рекао да треба да прође поред тачно шест мостова идући уз млађу сестру Дунава, оним малопређашњим шеталиштем поред метро станице. Ту ће наићи на улицу која се граничи с градским парком, скренуће десно и затим наставити да пешачи још петнаестак минута. Наћи ће се тачно испред уласка у хотел. Негде на средини пута је киоск „Bosna Grillwürste“, као што је и Босна на пола пута од домовине до тренутног боравишта. На средокраћи је и клупа где ће пријатељице десет сати касније сести да би се растале. Поред њих ће у том тренутку проћи екскурзија из Србије, а аутобус превозника ,,Ласта“ покупиће насмејану и задовољну групицу младих туриста. Њихов смех обележиће простор маленог платоа. То ће бити једна од смислених коинциденција, и тајног значења. Недалеко од те клупе, сијаће натпис вероватно највеће бечке метро станице. Ту у близини, месец дана касније, пријатељица која остаје, сусреће Швеђане и они ће је замолити да им покаже где је Schwedenplatz. Још једна духовита конциденција да призове већ минули смех њиховог сусрета. До тог тренутка могла је да се осећа као Ескимка или глиста која упорно призива пролећну кишу, на некој од надземних станица метроа.
Обилазак града иде по унутрашњем плану, препознатим туристичким атракцијама, затим нешто ниже, дуж рукавца Дунава, до не тако доступне грађевине Hundertwasser-а. Kоцкасти плочници централног платоа уклапају се уз пунч-коцке с розикастим шећерним преливом и константно кикотање, а уста су благо испуцала од дехидрираности услед пешачења. Kратка дилема, како стићи до стана у Seegasse 23, решена је наставком пешачења. Најзад, не постоји бољи начин да се упозна град. Пријатељице су стигле, видно уморне, након вишечасовног лутања. Бело вино је отворено, једна па убрзо и друга чаша попијена, затим и цела флаша мађарског муската из оближњег „Spar“-а. Kао ненадани сусрет у детињству у којем је и сâмо присуство игра. Одједном, не постоји ни та садашњост, разговор уступа место умору, а усхићеност прелази у испруженост, овде и сада. У једноставност познавања. Стјуардеса узима сталак од фотоапарата, шири сва три крака и претвара га у свемирску сонду па кружи великом собом стана док изговара: пип-пииип-пиииип! Пребацују се у временску капсулу, можда петнаестак година раније. Ту су поред брдашца од песка и шљунка мини-градилишта, прекопута Дома војске, и граде замак с нешто разбацаних играчака. Једанпут давно пријатељица стјуардеса, облачила је фигурице моторџија у алуминијумску фолију правећи од њих космонауте. Мотори су летели јер је одувек замишљала себе као пилота. Друга је у тишини увек, и у себи, смишљала приче – облачећи оне исте чикице у светлуцаво-импровизоване одоре… и толико тога су претуриле преко својих дружбеничких километара. Смркло се, летећу сонду замењује собна лампа. Још једна чаша док се спушта вече. И још једна до растанка.
Њихова сонда остаје без ухваћеног сигнала. У овом међупростору и временском вакууму остају усамљене. Упркос свему, увек одређена тачка прекида. На овом месту их не спаја ни дводеценијско дружење, само случајно препознавање у задатим координатама. Начас спојеним, да би се исто тако у одређеном делу пута раздвојиле. Никад ономе са земље ствари не могу бити исте као некоме ко је у том тренутку 10 километара изнад ње. Толике линије, трагови прошараног неба, а ипак привид да искуство познавања могу сачувати у било којој просторној димензији. У том тренутку може ти се учинити да си подједнако изнад Seegasse 23 или на Тргу мученика, поред реке Тамиш, с разбацаним играчкама и моторџијама. Одбројане координате и раздаљине смењују се у низу бројева, као поласци возова или авиона, ређају се у себи својственим законитостима – 23,10, 26, 5, 24, 2, као потенцијалне добитне комбинације у лутрији. Број лета, вагон и време поласка, колико станица метроа, од–до пређена путања, године познавања, па удаљавања – и тако у круг.
У мојим сновима увек постоји та црно-бела фотографија. Придружују јој се футуристички облици подземне железнице у облику пужеве кућице, налик неколико нивоа подсвести. Не знам на коју страну да кренем, мислим да ћу увек завршити на истом месту. Од толиких могућности, сви правци постају исти, а на фотографију не могу да стану ситнице других успомена. Топао мајски поветарац који дува кроз бечку улицу док се враћам из још једног откривања непознатог, или шетња вечито поплављеним кејом у пролеће док мирис мртваје реке говори да смо код куће. Негде, међу тим сликама, то јест, у њиховим празнинама, преплићу се наше успомене, подсећају нас на оно што јесмо или што је вредно сачувати, као заједнички именитељ и стварног и имагинарних живота.
Од сусрета је прошло месец и три недеље. Спрема се да крене кући. Устаје од радног стола и скупља преостале ситнице. Избрисала је из малог notebook-а фотографије направљене за протекло време, додатне програме, написане текстове. Последња чаша белог муската искапљена је, и зипер кофера је затворен. Још један поглед кроз прозор на бечко небо и ресторан „Stomach“. Неколико сати касније, на станици Westbahnhof већ је ушла у спаваћа кола. Погледом ће испратити ветрењаче по изласку из државе, а у Мађарској ће је дочекати ноћ и једнолично клопарање шина. Двомесечно одсуство претвориће се у дупло одсуство с било које стране границе. Сусрети и састанци, као пуштене свемирске сонде биће више сенке могућег живота. Хватање новог сигнала. Неће знати ни у шта се враћа. Док гори ноћна лампа у возу, дубоким сном спавају мајка и ћеркица с којима дели купе. Отвара нотес за белешке и записује:
15 минута касније воз успорава
и сећање на једно другачије постојање брише се
као и простор начет мирисом препознатљивих крајолика.