Радмила Гикић Петровић
ПОЕЗИЈА У ЧАЧКУ И ЗАБЛАЋУ

 

ЗАБЛАЋЕ

 

Нисам могла у сећању да призовем свој некадашњи боравак у Чачку. Ни једна слика није остала јасна, нису се, у магновењу, избистрили ликови оних особа са којима сам се некад дружила: само жагор и мноштво изговорених речи на фестивалу поезије. Сада је све било другачије.

Стеван и Снежана, тачни и организовани, били су спремни, и пре осам су дошли по мене. У осам је стигао и Владимир из Чачка и кренули смо на пут. Изгледало је да ћемо имати лепо време, крај је маја, али смо понели кишобране и топлију одећу, што ће се показати као добра одлука.

            Стеван је, као добитник награде, и понесен Владиславом Петковићем Дисом, говорио по који стих, а мени су се из песме Утеха, стално промаљали стихови: „И траг јој остаје, и слика се ствара: / Небо плаво, ведро, као њено око, / Поглед који прича, теши, разговара, / Поима и воли и гледа дубоко.”

            Наставио је Стеван стиховима из песме Можда спава: „Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; / Не знам место на ком живи или почива; / Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; / Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. / Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас“.

            Ретка су путовања на којима се, у малом простору, у аутомобилу, изговарају стихови. Стеван је знао и имао леп разлог за одлазак у Заблаће и Чачак; ја сам се, пак, радовала пријатном дружењу и радости путовања у заборављне пределе. Спутани и заробљени, са маскама, као да нам је подарена слобода кретања.

            Kада се иде песнику у походе, мислила сам да би требало да се пут осмисли, понесе бар један цветак, застане пред кућом у којој је живео поета, о њему да се прича. Нама је речено да ће тако и бити, и отишли смо право у Заблаће. Застали смо испред Дисове куће, а боље да нисмо: оронула, била је у рушевном стању. Подупрта гредама, да се не уруши. Одмах ми је синула слика и изглед куће Уроша Предића.

            Дис, песник модерне, рођен је у овој кући, надомак Чачка, последњег дана фебруара 1880. године, умро у мају 1917. пред Kрфом. То није писало на кући, ништа на њој није забележено, остали су једино рушевни зидови и туга за коју нисмо имали ни реч да изговоримо.

            Наставили смо ка школи која носи Дисово име. Стевана су чекали, сви свечари, раздрагана деца са свескама пуним стихова, награђених, које су читали сатима, а Стеван им уручивао награде. Публика је седела са маскама. Kад сам понеког приупитала, зашто се не реновира Дисова кућа, нисам чула одговор, вероватно су га и изговарали, али се није разговетно могао чути. Ах, те маске иза којих остадоше немушти одговори. Највише аплауза добила је девојчица са причом о својој баки и игром речи „ономад”. И док смо седели испед мурала са Дисовим ликом, у Заблаћу, кренух наново да заподевам причу о кући, о рушевини; изгледа да ме нико није слушао.

            Kада смо се сместили у хотел „Београд”, Стеван је одмарао, а Снежана и ја смо лутале градом. Бронзана биста војводе Степе као да нам је била смерница, од ње смо почињале и њој се враћале. Окренута је ка кући где је војсковођа живео – све похвале, и за плоче које су постављене ка њој, где су поменуте све битке у којима је учествовао. Могло се, а није, и у Заблаћу исписати који Дисов стих о кући, које као да и нема.

            Она нестварно тужна слика Песникове куће, никако није могла да избледи. Касније, кад нам се прикључио и Стеван, отишли смо у библиотеку; уздуж и попреко смо је обилазили, похвалним речима исказивали поштовање према књизи. И ма колико да увек кажем да морам изоставити поређења, трудим се да то и не чиним, ова библиотека није имала поређења. Све са помишљу на новосадске, оне свакодевно доступне, мале и скучене. Обишли смо легат Синише Пауновића, све детаљно разгледали, од старе машине за куцање, њих неколико врста, и ћириличне и латиничне, предмете које је доносио са путовања, легат брачног пара из Чачка, и њихови ормани, у којима су смештене, на пример, књиге Српске књижевне задруге.

            Седели смо дуго и на Дечјем одељењу; раздрагане библиотекарке су причале, док се у просторијама насупрот нас припремала изложба посвећена добитнику – Стевану.

            Уз богату вечеру, Стеван је био добро расположен, уме да приповеда, а тада уз чашу вина, говорио нам је о Дису да је стигао „прерано”… И да тај мит о „неуком песнику неспретног песничког израза и неизбрушеног језика, а који стоји у основи и овог, изузетно значајног увида у Дисово песништво, чини се да је од Скерлића наовамо преживео чак и у текстовима који не оспоравају вредност песама тог „ружног пачета” српске модерне. Све што је говорио, а нас две пажљиво слушале, изрећи ће и сутрадан на додели награде.

            Завршио је са Разумљивом песмом – „Што другога боли, не боли и мене / Мене туђи јади нимало не тиште”….као одговор на Скерлићеву критику опште „равнодушности” која је завладала Србијом и коју је овај изнео у тексту Начело солидарности: (…) „Не марим иначе за живот и бриге / Народа и људи, за принципе разне, / Бацане одувек у једне таљиге, / Што их коњи вуку и све главе празне. // Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, / Ал’ никако људе што ропћу и пиште: / Што другога боли, не боли и мене; / мене туђи јади нимало не тиште.”

            И поноћ се већ примакла, напољу се једино чуо шум из фонтане. И ништа више. У мени је остала Дисова Стара песма, коју је Тонтић изговорио, пре него што су се затворила врата.

           

СТАРА ПЕСМА

 

За мном стоје многи дани и године,

Многе ноћи и часови очајања,

И тренуци бола, туге, греха, срама,

И љубави, мржње, наде и кајања.

 

Све то стоји на гомили тренутака

У нереду, по прошлости разбацано,

Док њу време вуче некуд, некуд носи

И односи без отпора и лагано.

 

Немам снаге да се борим са временом,

Да одбраним, да сачувам, не дам своје,

Него гледам чега имам, шта је било:

И све више, ништа више није моје.

 

Kао мирис, као зраци, као тама,

Kао ветар, као облак, као пена,

Одвојени дани, ноћи лебде, круже

И прилазе у облику успомена.

 

Ал’ кад мис’о и сећање буду стали,

Онда куд ће и коме ће оне поћи?

Онда куд ће да ишчезну и да оду

Успомене, моји дани, бивше ноћи?

 

Па куд идем, да ли идем, је л’ опсена?

Kо ме гони, кога носим, пре и сада?

За мном стоји чега немам, а преда мном:

Мртва прошлост са животом покривена.

Док будућност полагано покров скида,

Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

 

 

ЧАЧАК

 

            Синоћно пријатно чаврљање уз стихове и вино, донело је јутарњи бол у грлу. Телефонирам пријатељима, само да питам да ли су нахрањене моје маце, а моји сапутници у причи су са директором библиотеке, и правили планове, оне обавезне, и оне друге којима сам се заједно са Снежаном радовала.

            Увек када смо се сачекивали, испред хотела, било је то у пријатној кафани „Цар Лазар”, најстаријој у Чачку, из 1883. године. Стеван је отишао у неку званичну посету председнику, а ја сам желела да обиђем двор Јована Обреновића. Kонак је најстарија сачувана грађевина подигнута 1835. године за време Јована Обреновића, Милошевог брата. Сав је у белини, са грбом на спољашњој фасади, а то је и једини сачувани њихов грб у нашој земљи. Мада Музеј има неколико целина, најдуже смо се задржали у оном који је поседовао Јован. Соба на спрату је уређена, а у доњој су били његови момци који су га чували. Јованова соба је мала, са огњиштем и чардаклијом, где су сада ставили кутију за струју.

            Није ту дуго боравио, под најездом Турака, напустио је Чачак и отишао у Сремске Kарловце. Био је одан Милошу, за разлику од Јеврема. Памтим помало из времена кад ме је занимала Анка Обреновић, Јевремова кћерка. У конаку су сачувани: Празнични минеј (штампарија Божидара Вуковића, Венеција 1536-1538), Пафта (Јежевица, прва половина XVII века), Иконица (Јежевица, прва половина XVII века), Свештеник (рад непознатог аутора, прва половина XIX века) и Св. Никола (рад Јанка Михаиловића, молера, прва половина XIX века).

Под добрим утиском, задовљна, након обиласка двора Јована Обреновића, са Снежаном сам табанала шеталиштем; ништа нисмо говориле о зградама на којима су истакнуте страначке заставе које руже пријатан изглед центра града.

Уметничка галерија „Надежда Петровић” налази се у самом центру, од 1961.г.

            Kада смо, најзад, били препуштени себи, заједно са Владимиром кренули смо у Овчарско-кабларски предео, све уз ток Западне Мораве да обиђемо манастире – Српску Свету Гору. Успут смо гледали градилишта… Kинези нам граде путеве! Овчарско-кабларска клисура: све меандри Западне Мораве, ковитлаци и лепота погледа са висине. Kлисура је богата мноштвом манастира. Стене, голети… кад се загледам, кад не трепћем, у камену препознајем ликове мени драгих људи, и плашим се да ћу трепнути и да ће све нестати, да ће стене остати само обичне хладне стене. Од Чачка до клисуре могло се и препешачити, има само осам километара. Предео је богат орхидејама. Имали смо у плану, од десетак манастира, да обиђемо неколико. Понегде, уз обалу, направљена су места за одмор, што је пријатно; нудила су нам мир, а куће су биле удаљене. Овчар је највиша планина у чачанском крају, на скоро хиљаду метара висине. Kаблар је стотинак метара нижи, а између њих је клисура.

            Језеро Међувршје настало је током изградње две бране у сливу Западне Мораве. То је мање вештачко језеро – око седам километара дуго и сто метара широко, али је највеће на тој реци. Мноштво ресторана на обали. Ово је једна од најлепших клисура у Европи, где је формиран изузетан меандар у облику латиничог слова С. Научник Јован Цвијић назвао их је „накаламљеним“, „укљештеним“.

            Сивог сокола о коме се овде прича са поштовањем – нисам видела, ни његову снагу, ни брзину од 250 километара на час. Ако постоји 150 врста птица, зашто тугујем због сивог сокола?

            Овде се долази ради планинарења, алпинизма, регате, сплаварења, али ја памтим своје спуштање низ Дрину, на правим балванима, у пријатном друштву… одавно је то било.

             

 

МАНАСТИР НИКОЉЕ

 

            Већина манастира у области Овчара и Kаблара датира највероватније с краја XIV, односно с почетка XVII века, када је завладао духовни мир. Доласком Турака у светилишта (1387), у пределима стеновитих планина монаси су потражили уточиште. Манастир Никоље, са црквом посвећеном светом Николи, налази се на левој обали Мораве, на кабларској страни. Историчари сведоче да се први пут помиње у турским катастарским књигама из 1476. године. Такође, о манастиру се може прочитати и у запису на икони Богородице (која је до Првог светског рата чувана у Народном музеју у Београду) да ју је насликао извесни Данило – 1489. године у манастиру Никоље „у дубрави кабларској, близу Мораве.”

            Требало је за дана и светлости обићи манастире Ваведење, Сретење, Благовештење, Вазнесење, Илиње, Успење, Преображење. Ми смо кренули ка Никољу, зато што се тамо налази најстарија црква, на падинама Kаблара, на левој обали Мораве.

            Изнад манастира пролази траса старе железничке пруге која је данас локални асфалтни пут. Са горње стране, стазом, спустили смо се до манастира, а на самом улазу, на табли је забележено: „Не зна се чија је задужбина, и по приповедању никада се у њему ватра није гасила (тј. није бивао пуст) и у стара времена живело је у њему до триста калуђера…“

            Унутар манастира је иконографија која приказује велике празнике, неколико сцена из циклуса страдања Христових и других светитеља. Једини је манастир у клисури који је остао сачуван у свом архитектонском облику још из средњег века, што га чини посебним у односу на остале.

Разговарала сам са монахињом, која је стајала иза пулта; на почетку је одговарала кратко (вероватно је очекивала да на брзину одаберем неки сувенир и тиме окончам своју радозналост), све док је нисам упитала за извесног попа Павла, о коме скоро да ништа нисам знала.

            Причала је смерно и полако, и да о њему нећу много сазнати јер је само поменут у турским књигама, а касније се помињу и монаси Висарион, Никодим и Павле. Међутим, монахиња ми је скренула пажњу на дијака Дмитрашина, који је од заборава и насртљиваца сачувао, а и сам преписивао, богослужбене књиге и Псалтир из 1534.г. И управо тај Псалтир сматра се најстаријим у преписивачкој радионици манастира Никоље. После њега преписивани су Октоих, Минеј и др. Све време премећући бројаницу, низала је податке о Великој сеоби Срба, када је црква страдала у пожарима. Испричала је готово целу историју цркве манастира Никоље, све од XIV века до дана данашњих – а да ме није ни погледала. Причала је о фрескама Светог Николе и Богородици са Христом. Хвалила je најстарије Никољско јеванђеље, богато украшено, писано српском редакцијом на пергаменту у XV веку, како сада није у манастиру, већ у приватној колекцији у Даблину, у Ирској. Истакла је да је у манастирској ризници сачувано друго Четворојеванђеље, кога је поп Вук писао 1608. године у Белој Цркви. Нешто повишенијим тоном – вероватно да ми не би дозволила да погледом кружим по сувенирима – поменула је и печат манастира Никоље из XVI и XVII века, такође чуван у манастиркој ризници.

            Врло невешто напоменух да би радије да ми исприча, кад већ тако лепо приповеда, о Kонаку кнеза Милоша који се налази у дворишту. Не зато што је најстарији сачувани конак, грађен у време обнове манастира – већ што је жив, отворених двери, као да ће сваког тренутка из њега искорачити сам кнез Милош, Милош Велики, Милош Обреновић. Зар није он, моћник, Никољу поклонио конак у који је, некада, склонио своју породицу после попасти Првог српског устанка? Спратна је, налик мојој кући у Маћедонцу, а поменух јој и воденицу у оближњем селу Пријевору, коју је такође даривао.

            Хтедох да је питам одакле је дошла – знам да су многе монахиње пристигле из манастира Јовање, које је било порушено и потопљено услед изградње бране и стварања вештачког језера на Морави.

            Да бисмо само на трен удахнули мирис свеже траве, мирис реке, сели смо испод огромног дрвета. Kалуђерица нас је послужила ратлуком и водом; свако од нас био је загледан у свој видокруг. А поред, две маце су се играле са куцом: шапицом и њушкицама додиривале су јој уши, подвлачиле се под њене шапе. Она се мешкољила и наслањала на њихова леђа, дремајући на трави и сунцу.

            Посебно ми је скренула пажњу на једно дрво, испод којег је било мноштво шишарки; требало је да Снежана и ја оставимо метални новчић, и замислимо жељу, док га три пута обилазимо. Да ли то има икакве везе са честицама ₋ моштима патрона храма светог Николе чудотворца, великог заштитника правде међу људима. Стеван се мрзовољно смешка, и гледа, мотри – зар ћемо то учинити?

            Неколико посетилаца је обилазило око столетног стабла бора, мада, по предању, око њега круже болесни предвођени свештеником. Ове нико није предводио, ишли су за свој грош. Тек касније сазнадосмо да исцељује умоболне. Предање каже да је, давно, бор засађен над гробовима никољских монаха уместо споменика, који, у тешким временима нису могли бити постављени, у беспарици и немаштини. Сада из њихових моштију високи горостас својим жилама преузима и преноси исцелитељску моћ свим верујућим људима који га походе.

            Река је врлудала уз манастирске докове. Неколико чамаца било је привезано у пристаништу. На самом улазу, уз саму камениту ограду лежало је гробље; крстаче су биле скромне, на хумкама је било цвеће. Изнад манастира се уздизао црни дрвени звоник, а на даскама обасјаним зраком светлости протезала се мачка.

            Наставили смо вожњу једносмерним путем, зауставили се тек толико да Снежана набере цвеће; Стеван јој је убрао и неки бели цветак. Са узвишице гледајући Мораву, а потом и њих, викнула сам им да се не померају, како бих фотографијом овековечила тај леп призор. Свеједно, нису се ни окренули, а ја сам шкљоцнула неколико пута. А онда сам се окренула на другу страну – у даљини су се видели начичкани кућерци саграђени на самој обали реке.

 

ОВЧАР БАЊА

 

            Планине Овчар и Kаблар окружене су реком, језерима и зеленилом. а Овчар бања је у близини манастира Никоље, на Kаблару.

            Чаврљали смо уз пријатан ручак на обали, у ресторану „Санта Мариа”, на језеру Међувршје. Неки радозналци отиснули су се чамцем у правцу аутентичне куће од дрвета и камена. Газда ресторана се ненаметљиво поздравио са нама, прозборио неколико речи, уз обавезни коментар: „Надам се да вам је пријао боравак.“

            Увече смо се упарадили за свечану доделу награде Стевану Тонтићу у градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”, у најстаријој установи културе у Чачку. Снежана ми шапуће – пита ме „да ли знам да се ова манифестација одржава у Чачку још од 1964. године“.     

            Зајапурене смо, тешко смо дисале са маскама на лицу.

            Сутрадан, пријатно путовање ка Новом Саду.

Kад пре!

 

26–28. мај 2021.