Сњежана Врачар Михелач
ТРОПСКА КИША
ПРИЈАТЕЉИЦЕ ШАЉУ KАРТОЛИНЕ
дуго бирају преврћу по рукама
гледају са свих страна
текстуру осјећај под прстима
потом узимају оловке
пажљиво, какве и јесу
моје пријатељице
остављају мекан траг
исписују редове
у којима се проналазим
међу котачима куферима
музејима књигама трговима
далеком воћу и обалама
унутрашњим пејзажима
скицама тренутака
стопама градова у њима
развеселиле су данас
младу поштарицу
с којом редовито
разговарам на стубишту зграде
сјећам се овог, кад сам била мала
протрљаш мандарину на средини и мирише
након покрета руке
привуче је носу
нећете замјерити на смјелости
нисам дуго путовала
а и ових дана разносим
само лоше вијести
ТРОПСKА ШУМА
уочи невремена
једну по једну
биљку са балкона
и оне из врта у посудама
њежно на врховима прстију
преноси у дневни боравак
уз одобравање птица
РОДИЦЕ
мајка каже
од обитељи су ми остале
трајнице, од мајке божур
од сестре јагоде мјесечарке
тко зна од кога смокве fico della Madonna
шимшир је из пелцера братовог врта
а онда забринуто клима главом
колико ће још трајати
временске промјене
суша и нови наметници
доћи ће им главе
а биљке се башкаре
под њежним додиром
моје мајке
не марећи за катастрофу
упорно цвату
неуништиве
наше мале родице
SEI BELLA COME L’ANTIFASCISMO[1]
преплавили смо улице
звонца транспаренти
вјетар вијори дугине заставе
дјечак стишће мамину
руку у својој, виче
Arcobaleno più bello del mondo![2]
сиједа жена
косе уплетене на затиљку
маше му с балкона
рукав јој пада ниже
на блиједој подлактици
испреплетеној модрим жилама
петерознаменкасти број
од силине махања
лети њена црвена марама
док пролазимо мимо
погледи нам се срећу
не скидамо осмијехе с лица
са звучника одзвања bella ciao
с ведрог неба
бдију бијеле птице
[1] Lijepa si kao antifašizam
[2] Најљепша дуга на свијету!