Весна Раос
ПЕСНИК НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

 

ШТА СВЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПЕСМА

Рука у руци
Коса у устима
Уста на рани
Рана на папиру
Папир у поруци
Порука у глави
Глава у срцу
Срце у леду
Лед у ватри
Ватра у оку
Око у пламену
Пламен на длану
Длан у длановима

 

НЕШТО НИКАД

Гледам у Нешто
Што личи на тугу
А није

На папир неће

Није у глави, није у срцу
Тај ехо Нечега што Никад
Било је

 

АКО

Ако сам камен
Нека ме баце у реку
Или у Ватру
Нек неког њиме ране
Само да међу другим камењем не останем

ОСВЕТА

За сваку песму
Даћеш ми једно ребро
Ако их пуно буде
Узећу и друге кости
У самостанском подруму
сложићу их у живописан колаж
На улазу написати:
Отворено за туристе
Једном годишње

 

ПЕСНИК НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

Песме су деца, од нечега морају да расту
Шта да радим с њима, спонзоре да молим, стид ме!
И чудна ми је та менаџерска каста
Ти купци и продавци посебности, сад – Баста!
Ја песник ћу бити на одређено време
Потом, нек моје песме живе у својој немуштости
Нек моје песме постану звезде изнад сеоског плаца
Где нема уличне расвете да гаси сјај веселости
Нек се преобразе у глисте, камење, пустиње
Лављи урлик, птице селице, шта им срце жели…
Зар баш све песме морају да се претворе у речи,
Зар не трепере у свачијој сенци? Зар нисмо сви песници?

КРВ ЗНОЈ СУЗЕ

Слобода се осваја стриптизом
До испод плућне марамице
Док поједеног мозга
Дечијим ухом
Не чујеш експлозију далеке галаксије
И не заплешу
Њена прашина
И ти
Срећан