Весна В. Максимовић
СА ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

 

Усне су изгризле године,
косу зализале седе,
урамљене слике скупиле обрве,
Само очи не бледе.

Уши натегла кожа,
руке поломила потреба,
око врата жеље се стегле.
У инат, очи не слепе.

Где су нестали људи?
Где су отишле песме?
Где су године чежње,
под ребрима стрепње?

 

У ОЧИМА МОЈИМ

Годинама сам те чекао, да прођеш
као бол са друге стране тротоара,
да одходаш батом корака
који разбија камене тишине, са надом
да се нећеш освртати на откуцаје срца.

Да се промени мирис света
и прекине крилатање рањених птица,
уместо бацања каменчића, ломио сам пера
главом на грудима ветра.

У граду крај реке
преживео сам мостове и бандере
које су падале на мене као сенке.
Дисао сам на сламку писане речи,
да раздвоји се земља од земље,
да претвориш се у прошло време.

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

 

НАДАРЕНА

О невина, вредна стрпљења
вазда у служби креативности,
на дрвено држање тела навикнута,
за прљав свет чистим рукама спремна,
у емоцију уроњена, у таму да зарониш
зарад мало светла, за живот у сликама
сваким потезом огољена, бојиш ли се?!

Бојиш ли се света
Бојиш ли се светла
Бојиш ли се нас
за нас?

Тапкамо по капцима, уснама, челу,
у сличицама, трaжимо светлу страну свету,
као деца научена да верују слепо
тапкамо на табли живота, док тапкароши дижу цену.

У игри краља тапкања
можеш да вараш, можеш да претиш,
обрћеш стварност, па и крадеш.
Визионар да будеш, мораш да бежиш.

На крају партије
први од свих се скупиш.
Као фластер на рану, албум кад залепиш,
сам кад останеш и победиш
у мраку

ШТА ЖЕЛИШ?!

 

СИСТЕМ ТЕ ИМА

У рукама, у џеповима, у глави
паролама као укосницама, беџевима,
за тебе закачен, систем клима
хлади те и пали
док спаваш, сањаш
о путовањима бродовима и авионима,
а бициклом котрљаш прашњавим путевима

У свим равнима да те има
да блинкаш очима, шифрама, кодовима,
скида те пред свима, анализира
у сврху маске на лицима
чува, скрива, прикрива
стварност

У редовима за живе, пацке
куцају поруку на тастатурама
стварно
Шта има?

 

ОТВАРАЊЕ ГРУДИ

Кажи ми, је л ти неко умро?
Имаш ли у очима светлост одлазећих људи?
У даљини, да ли си погледом сенку испратио,
да ли си осетио отварање груди?

Да ли си некога сахранио?
Комад беса, да ли си на камен бацио
као да си себе испратио, и остављен у истом трену био,
да ли си међу људима некога тражио?

Да ли си се од некога опростио
са срцем слабим, глумећи јунака?
Да ли си гледао у земљу како се отвара,
тамо где нема шта да се каже, а све подрхтава?

 

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА

Претворили смо се у бројеве.
Дани, који нас уз пут гутају
ушушкани у дистрофију друштва,
коске су које нас глођу изнутра.

Претворени у прашину
која зрном у око стаје,
назиремо се у болу слепих,
прстима док копају по себи
боље да виде, да осећају
живе слике.

Са друге стране
Ми смо
свако за себе
у целини једна
колатерална штета.
Штета.