Јелена Марићевић Балаћ
НА СТАМБОЛ КАПИЈИ
СТАМБОЛ КАПИЈА
Душа ми се родила
На лепом плавом Босфору
И онда је расла
Пењући се делтом Дунава
Узводно.
Добила је име
Јелена
И златом платила
Мало тешке крви,
Динарских костију и меса.
Неколико цариградских гроздова
Сасушило се у младеже
На оним местима
Где се зауставе сузе
Када напустиш све
Не знајући зашто
И кажеш да идеш негде
Горе, па макар пливајући узводно.
Ту, на Стамбол капији,
Претворени у вејавицу,
Љубили смо све оно
У нама
Што није имало име,
Што није било сан,
Што било је само сладак
Бездан.
Кад год ме заборав остави на коси
Брисаног простора,
Где дува са свих страна,
Кад одлети тапија
Мог малог босфорског „ја“
Све странице наше вејавице
Укоричи вечна
Стамбол капија.
ЈУНАК ИЗ СТЕПЕ
Замишљам те онако
Како је Виктор Јерофејев
Писао у Мушкарцима.
„Очи су ти пуне сувих суза.“
Шаке су ти као морске звезде,
Твој зној је слано море
У које падају слатки
Слапови твог водопада,
А пољупци ти угризи медуза.
Замишљам те као вечито лето
У коме бих могла да нестанем,
Као у „Летовању на југу“,
И постанем сунце, љубећи небо,
И жена које више нема.
Замишљам и правим те
Од земље, снова и идеја,
Давних идеала, заборављене љубави
И неоткривених звезда.
И све што је живот разорио,
Као хорде које руше мост,
Спојила сам у себи
У једину радост.
Желим да ме смириш
Својом дивљином,
Да ми груди буду лепе
Само да бих грлила
Јунака из степе.
НА ТАЦНИ
Дај чај,
Да буде црвен
Као локва зечје крви.
Дај чај,
Био ми је први.
Дај да пијем чај,
Јер и ја сам била кључала вода
У којој је смисао умирања
Пронашао листак нане.
Дај чај, нека буде
Црн
Као поворка моје сахране.
ЗИМЗЕЛЕНА
Дисање се не може заборавити,
Јер је почело с првим плачем.
Дисање је увек ту,
Кратко, дуго, убрзано, отежано.
Дисање не вене, не опада, не стари.
Оно је зелено током читаве године.
Жилаво, игличасто и пуно шишарки.
Али, онда када си хтео
Да се огрејеш на мом даху,
Уместо звезде на јеловој глави
Је бљеснула секира.
Дисање је било суво
Као листопадно дрво.
Није било суза, ни смоле, ни ветра.
Једини начин да те заборавим
Био је да заборавим дисање.
ЛАВАНДА
Постоје мироточиви људи,
Који се посвете када их сасеку
Као када из изгаженог цвета
Почне да се шири мирис,
Или када расечена коприва
Пусти благотворни помаз.
Има и људи из којих се,
Када их посеку,
Шири мирис стајског ђубрива.
Крв је њихово свето уље,
А споменик у бронзи – кенотаф.