Никола З. Пеулић
ПЕЋИНА ПРЕД КОЈОМ ЦВЕТАЈУ МАКОВИ
Ђорђе Деспић: Аутохипноза
Народна библиотека „Стефан Првовенчаниˮ, Краљево, 2021.
Песнички свет најновије збирке песама Ђорђа Деспића подељен је на три целине, једнаке по дубини израза. Песничко биће у првој песми Кад кажем сад отвара се ка фигури оца, односно творца као метафизичког упоришта. Концепт тела превазилази се у корист нематеријалног света: „твоје тело/ више нијеˮ. Користећи се поетиком (ауто)хипнозе, Ђорђе Деспић уводи читаоце у свет растерећеног од свесног дела бића: „мисли су непотребне/ ослободи их сеˮ. У поетском универзуму збирке укрштају се рационално и ирационално: до успомена и слика драгих људи може се доћи једно аутохипнозом. Песничко биће узнемирено је чињеницом да је немогуће сагледати себе у свету, односно чињеницом да се сопствено биће не може (ре)конструисати.
кад кажем сад
опростићеш себи
и из тог дана
заувек искорачити
кад кажем сад
изронићеш на површину
и доћи до даха
кад кажем сад
покупићеш у себи
измрвљену креду
и довршити
облик с плочника
који ти тако дуго
недостаје
кад кажем сад
Песник постаје бог Хипнос који стиховима и хипнозом успева да манипулише временским равнима, али и сопственим сећањима. Читава збирка представља космос сопствене душе у коме лирски субјект (ауто)хипнозом покушава да уведе себе у мир. Симбол голуба који је у хришћанској традицији недвосмислени метафизички означитељ у овој збирци добија статус секуларног симбола: животиње која на једној железничкој станици чека да се нахрани одбаченим сендвичима. Поетика простора, поред портрета дубоких понора лирског идентитета, везује се и за подруме у којима се крије неко „обећавајућеˮ откриће. Песнички статус у збирци Аутохипноза Ђорђа Деспића непрестано се везује за ишчекивање: позива на помирење, позива на мир, загрљај…
али до тебе допире тек тихи хук
тек стидљива меморија
с морског дна:
комешање каменчића
под воденом струјом
додир морске звезде
шапат нежних алги
у зеленом сну
Песме посвећене члановима породице (оцу, мајци, нани) као да представљају саме фотографије, оне светле успоменама које бар и на трен греју спокојем детињег доба. Ти песнички портрети који личе на породични албум са фотографијама буде осећања посебне нежности, али и осећај носталгије и чежње.
Слике долазе из дубине
над њима немаш утицај
оне саме бирају
кад ће и где да пробију
у стих
На лирски хоризонт увек испливава одређена слика која подсећа на неки ишчезли фрагмент из ониричких представа. У Деспићевој збирци Аутохипноза сагледава се оно видљиво – трагови и путање, док се невидљиво препознаје у знаку жеље или ритуалу удварања. У песми Љубавна прича обрађен је мотив мртве драге у коме очитавамо и Офелијин комплекс.
рибар ће после причати
да је чуо звук
као риба кад се праћакне
у борби са мамцем
а доле у дубини
у њеној светлој коси
у тишини лелујавих алги
и облутака
речни рак градиће
своје прво
љубавно гнездо
Поезија Ђорђа Деспића пева о процепима, пукотинама у којима се смисао егзистенције указује, али и неповратно измиче. Песничка збирка затвара се песмом Ти чекаш свој ред која опева долазак саме смрти. Водећи читаоца кроз свет интимних емоција и запажања, песник успева да укаже на моћну и загонетну истину бити саме поезије.