Весна Капор
РИСТА У КЊИЖЕВНИМ ПОЉИМА

 

            Риста Срдић је рођени књижевни јунак. Само треба да бележи свој живот. Њој се дешавају такве ствари; такве ствари да човек не поверује док слуша. И она прича те приче, тако да Петру вилица заигра; у очима се зацакле громови; Риста то осети, али не зна да ли је шала или он одиста тaко мисли. Сваки пут кад се сретну, он каже, пиши, бре, те своје доживљаје, то је права ствар. Риста је одавно закључила да јој је довољан живот књижевне јунакиње. Довољан, одговара Петру. И тачка. И још каже: Зар је то мало? За Ристу је све то нормално. Ваљда се и другима дешава свашта, само не причају о свом животу, каже.

            Једном је, рецимо, Риста добила неколико писама из неког затвора. Кад су стигле, беле чисте, лепе, коверте са њеним именом и презименом, муж је сумњичаво гледао. Унутра још по једна. Риста отвара, кад тамо неки Гиле пише неком Паји. Обећава скори излазак, заказује виђење. Силно се Риста била уплашила. После се испоставило да је пребрзо узимала пошту, неком другом је Гиле писао; њено сандуче је било само насумично одабрана станица. Како је и што баш уфитиљио њено име, ипак је чудно… Ето видиш, каже Петар, док срче своју моку, видиш. У свему томе има тај моменат, тај окидач за причу. А оно са оним типом, хајде још једном испричај.

            Једном је Риста седела у башти неког кафеа, читала књигу. А неки улицкани  шапнуо јој је, молим вас читајте наглас. Пита је, где ради. У култури, одговара Риста. У натури, изненађен је улицкани, баш то проверавам. Каквој натури, пита збуњена Риста. После се испоставило да је некакав инспектор, и да малтретира несретне трговце у киосцима предузећа Натура. Риста, дакако, с књигом на носу, и не зна да тако што постоји; као што улицкани трља очи да се увери да она, Риста, постоји, ту у тој башти, и да док се свет распада, мирно чита.

            И тако дешавало се још свашта Ристи. Други памте, она прича. Кад је подсете, понекад, Риста не може да се сети, шта то беше, кад, где… Али, не измишља она ништа, никако то, Боже саклони. Где, бре, још да измишљам! Полудела бих.

Петар, њен колега и пријатељ, историчар и теоретичар књижевности, нема никакав интерес да јој ласка. Само бих волео, каже, да испишеш све то што причаш. То би било хит. Како не би, баш, срдита је Риста.

            И мати јој то каже. Нешто другачије. Она каже, што не пишеш ко нормалне жене; да те сви разумеју, и да те не боли глава. А ти само о ратовима, и о смрти…

Мајко, погледа је озбиљно Риста. Погледа је да се увери да је то само чаврљање, тако, једна бесмислица изречена преко вибера, тлапање. Иначе нови начини комуникације, колико год напредни, примитивни су, мисли Риста. То што неког видиш, док разговараш требало би да буде олакшица. А није. Видиш некога, и нема домишљања; све је хиперреално. Иде јој на живце све то. Све и увек транспарентно. Као да то решава било шта. Посебна прича је то што сви говоре углас, што глас касни, па се, и кад су пристојни саговорници, преклапају и мрсе делови реченица… на крају, сви корисници нових медија, признају да свако гледа само своју слику на екрану. Други га мало занимају. Или су прекрупни у кадру, или преситни.

            Петар, иначе, већ скоро деценију учествује у Ристином животу. Децентан. Ненасилан, како би у савременом жаргону невладиних организација, описали пожељног човека. Предан читању и тумачењу књижевности, безрезервно. Сасвим пристојан млади господин. Риста осећа његову приврженост, скоро као љубав, као меки огртач, док сркуће црни чај. Било који, црни, каже док наручује. Ипак, нека буде неки са аромом, било чега. Довикује за конобаром. Само не ментом, додаје.

            Један други Ристин пријатељ на сваком виђењу пита: Где ти је онај педер? Риста се прави да не чује. И упрамчи речи у другом правцу.

            Не знам због чега се баш Петар појaвљује на почетку саме приче. Ни он не би имао одговор на то. Риста има: прича може почети из било ког трена. И ова њихова седељка могла би се одвијати на било ком месту радње која ће тећи. Познато је да приповедач никад није поуздан; такође, да је и сам изненађен одвијањем радње и судбинама својих ликова. И да пати од разних бољки својствених човеку: заљубљује се у своје јунаке; прогони их; презире, убија. Користољубив је, егоцентричан, подлац, превртљивац; склон свим вратоломијама зарад славе. И понад свега, он лаже. Још од времена старих Грка, ништа се ту није променило.

            Риста је нервозна. Уредник је на радију. Ауторка омиљене емисије „Време наше – прошло“. Садржајно и прецизно води своје госте у двочасовном термину државног радија. Истовремено остављајући утисак апсолутне слободе и слушаоцима и гостима; она увек прецизно зна шта жели да извуче у дубоке ноћне сате. Жели да остане увек она једна пукотина између речи, тишина кроз коју се може провући у неопипљиво; несазнатно. Жели да сваки разговор остави траг, не само у ушима слушалаца, већ у самим честицама ноћи. Да се речи које говоре, преливају преко предмета, звоне у ваздуху, опиру законима физике. И науке о радиоталасима.

            Риста је дакле, у овом забележеном часу; још и љута. Гледа у мејл и не верује. Пада јој на ум онај виц, у коме муж каже жени: Не верујеш ваљда више својим очима него мени?

            Ристи, како би се некад рекло, враћају рукопис са више адреса, заправо стижу мејлови од уредника са обавештењима, различитог тона, да, нажалост, ето, није могуће штампати књигу. Разлози различити, исход исти.

            Искрено речено, право је чудо како је Риста и доспела ту где јесте. Може се рећи да је повисоко на лествици одабраних литерата. Тако изгледа споља. Ипак, све то иде споро. Сусреће се са препрекама; омаловажавањима; презиром; oтвореним порукама: колегинице, мила, нисмо знали да вам је књига преведена на манџурски; опростите на превиду. Или, дођите на консултације, има ту штошта да се каже, доради, опредмети, тематизује; дођите да вас научим понешто о ликовима, о мотивацији… Бла, бла, бла, мисли Риста. Плаћам цену, још мисли, сопствене ћуди: није била девојка нити љубавница никаквог важног типа, презирала је страначке ангажмане, није имала утицајног претка, мужа такође. Па сад, трпи, тако ти је како ти је. Тако сама описује свој положај у мушком свету у коме је имала намеру да живи као равноправан члан. С друге стране, нису је занимала феминистичка наклапања; види молим те, уметност изван уметности; или уметност у уметности. Покрети по моделу америчких комунисткиња! Замисли!

            – Свет је узглобљен као заједница, мушког и женског, каже Риста – нема ту подела на једно или друго. Само заједно, и тачка.

            Иначе, у XXI веку, читаоци су, у просеку жене; дакле сви ови дрчни, надобудни што с подозрењем гледају на жене писце, пишу за тај исти род. Нема ту много лажи. Мушкарци читају ако су критичари или уредници, ако баш морају. Ако их демон подсвести, и затурена честитост у карактеру, не терају да у извесној мери буду правични; или ако им је жена-писац неко од ближњих са поменутог списка.

            У новом веку мушкарци углавном читају историјске књиге, биографије, геополитичке теорије; ако нису педери. Ако јесу, читају још и стране писце, обавезно (домаћи су фуј!) и разне лајф коучеве и коучице.

            Али, мушки суверено владају; којој год сексуалној оријентацији припадали, они су у братству. Кад одабирају књиге године, кад препоручују наслове за награде, кад предлажу преводе, потпуно солидарно збијају редове.

            Е, Риста је желела баш ту да се залети. У тај свет, јер Риста не признаје поделу на мушку и женску књижевност.

            Риста је тужна. Риста је бесна.

            Петар каже: не застрањуј!

            – Добро, можда сам претерала. Диван је тај мушки свет. Све оне награде и признања стигла су од њих, мушких. Ипак, била је ту увек и понека жена; решена да не посустаје.

            – Феминисткиње те презиру, каже Петар. Где би дакле ти била, Риста, да није мушког духа?

            – Феминисткиње ме плаше, каже Риста.

            – Мисле да те занимају погрешне теме, каже Петар. Мисле да си анахрона; да си неборбена; да си десничарка. (Исидора или Ксенија Атанасијевић) можда сад ове две не помињати, само ову реченицу са Надеждом ставити?

            – Изем им њихово левичарење, све боркиње живе ко бубрержице у лоју! И Надежди Петровић мењале би мисли! – каже Риста.

            И сад се обоје смеју.

            – Хајде по једну љуту, сад – предлаже Риста.

            Врело је подне, гране платана нису довољне да би се дисало. Mожемо замислити да Риста док каже живели, кајсијевачом, тражи помоћ; не само топло разумевање.

            Петар је по природи суздржан; од оних што их плаши загрљај и стисак руке. Ипак, једном су заједно плакали он и Риста; услед дубоког бола губитка. Тај догађај их је засвагда интимно везао. Као да су се у некој дубокој тишини обећали једно другом; као заручници залеђени у простору далеке психе, одакле нема бежања. Ту су, стоје као окамењени, као да су се обавезали на скривање тајне. Међу њима као да тече дубока вода вечности; тамна, хладна, у којој су њихови одрази, неми, непомични; и никад неће издати ту тајну губитка који их је дефинисао, у вечности. То не помињу, никада. Те сузе.

Иначе, Риста нема довољно самопоуздања. Несистематична је. Често еуфорична, потом летаргична. Плаши се да јој време измиче. Све је сигурнија да неће поново видети Петровград; да ће на једвите јаде, ако икад, стићи до Прага и Тоскане; сваки дан брине о новцу; половина плате, уз велику вештину, досегне тек седам дана; немогуће је живети. Сви причају о томе. Нису ти требале још ове муке са објављивањем и писањем, каже самој себи, често. А онда затекне неку поруку у месинџеру, или гдегод друго, неку дивну подршку у виду слова о некој причи, и затрепери. Као да се коначно споје крајности: написано и прочитано. Додирну се у трећој, магичној тачки – Читаоцу.

            Но, оставићемо по страни ове спекулације о чину стварања, које постаје опсесија савремене теорије. Записала је Риста, негде, да само дело постаје потпуно небитно, да је писац занемарен, и да је нови век изнедрио један нови колонијални удес за књижевност. Она постоји само да би се разигравали теоретичари. Она је роба, бел летер; емоције, мисаоност, паралелни светови, писац који их ствара; све је то само подлога за имагинаријум науке. Живела наука, живела теорија! А саме књиге, и писци – они су страшни удес науке.

            Слушала је Риста, на неким трибинама како се самодопадно млади теоретичари бацају у вртлог тумачења дела; одмичу читаву лествицу изнад дела и писца; заборављајући их, цитирају, комбинују, компарирају, деконструишу…

            – Једу говна, то је све пичкин дим – каже онај Ристин пријатељ, пре него што пита – а где ти је онај твој свилени? – мислећи на Петра.

            – Иљушка – тако га Риста зове – Иљушка, не сери, остави човека на миру.

            С друге стране, све је књига.

            Сви мисле да могу бити писци и фризери, вели Снежа, фризерка, док нервозно штрицка маказама око Ристине главе.

            И ту се исцрпљује књижевност. Губи дах и умире. У супермаркетима, суперкњижарама, савршеним, атмосферичним, где књига има ко дрва – наслаганих, разиграних дизајнерских решења – излуђују човека; раздражују. Купац односи кући, најчешће, оно што су продавци вешто одабрали бринући се о стандардима економије која полази од вешто распоређене робе у маркету. Одвраћа Риста, седећи у испарењу боје за косу, шампона, регенератора, фиксатора, лакова, и свих других средстава – помагала да се изађе са допадљивом формом, напоље, из салона, и бар на трен задиви, когод.

 

(…)

 

***

            Пре касног поподнева, једног уторка, у пролеће, звониће Ристин телефон.

Да ли је то моја омиљена списатељица, чуће се један мушки врскави глас.

Изволите, рећи ће Риста.

            Па како сте данас? Шта се дешава у престоници? И мноштво бесмислених реченица истећи ће у Ристино уво, док чује: Књига је одлична, али ове године слаба вајда. Једино ако нађеш спонзора.

            – Спонзора, вели Риста? Да ли си ти нормалан?

            Тако стоје ствари.

            – Знам да нећу бити на губитку, сигурно, али сад је тако – одговара на Ристине реченице.

            Рукопис је целе године спавао код тог вредног, малог издавача. Сасвим сигурно ће изаћи. Сасвим сигурно. Одлична поетика; свежа; још се ниси уморила, види се… и блалбабла… Блаблаблa, каже сад Риста.

            Није Риста џендеруша, није ни он маскулини тип, али је мизогин. Има нешто у њему дубоко што се клацка; мушки аутори су пожељнији; лакше допиру до јавности. Умиле се библиотекаркама, уредницама трибина, новинаркама… с њима иде лакше. Риста распознаје његове мисли.

            Он узима жене само кад мора. Тек ради равнотеже.

            То је делимична истина, каже Петар.

            Он је баш познат по едицији одличних женских аутора. Додуше, страних.

            Да, воли он женске ауторе, кад су већ мртве, или далеко; толико да с њима нема перипетија, одговара Риста.

            Риста је стварно компликована, мисли издавач, и каже: Хајде да још мало размислимо.

            – Немој да причаш около да сам компликована, знам шта покушаваш. Да увалиш мени свој део непријатности – каже Риста умилним гласом.

            Тип је лајфкоуч, али зна да код Ристе не пале мотивациони говори. Покушава да нађе неки начин да се оправда. Риста каже, лепо српски кажи, нећу. Ви сте, бре, сви мала група педера. Ето, то сте. А ти си манипулант. Риста то стварно не говори, мучи се да буде пристојна; расте јој бес у грудима; распрснуће се.

            Свакако, да, било је одлично сарађивати с тобом; одлично, чује његов глас.

            При томе, Риста се сећа како је на неком представљању њене књиге скоро цело вече говорио о свом омиљеном мушком аутору који је седео у публици; том истом, било је толико непријатно да је устао и почео говорити о Ристиној књизи.

            За неколико дана, поново звони телефон. Размислио сам, нисам у прилици да штампам, извини, ни са спонзором.

            – Иљуша, – каже – мораш да га разумеш. Сигурно му се не исплати.

            Тај бумбар (наравно, пристрасан сам, покажите ми приповедача који то није), зна да је рукопис за штампање. Међутим, не може он да конторолише Ристу; она показује потпуни недостатак захвалности; не обраћа пажњу на њега; ето, сама путује; прича, договара, преговара, не рачуна на њега уопште. Он је фини један тип; увек углађен, одише свежином; уман и разговорљив. Зна многе префињене начине успешне сарадње са онима који су му важни.

            Риста, дочим, не. Она једнако са свима пије, прича, размењује бројеве телефона, обећава, заборавља; опседају је, и она нема начина да не учини колико може неком провинцијском писцу, једнако као и етаблираном, многонаграђиваном, властоугодном. И више чак.

            Разуме и он да то тако понекад мора. И тачно зна; кад с ким, како.

            Риста му постаје и терет и конкуренција; у сваком погледу. Разуме да има нека магија у њеним словима; волим како пишеш, каже јој често; али не воли да прти њен пут. Оставиће је, крајпуташки.

            Има он друга посла. Разгранати међународну сарадњу, унапредити преводилачку радионицу, аплицирати на конкурсе, и домаће и међународне, разуме се. Путује; отвара фондове; ужива.

            Баш га брига за Ристу.

            Ако ћемо право, иде му на живце.

            И хтео би да не размишља више о њој.

            Истина је да не успева, свако мало, штонокажу, окреће њен број.

            Причаш бесмислице; модра сам од твојих теорија завере, каже му!

            Човече, ниси ти у питању! Ја сам, ја.

            Наравно, он не верује.

            Прво, ипак, Ристу сви воле. Ко би хтео да блокира њене књиге или емисије?

Манична, опсесивна, ето, добро је што је одлучио да даље иде без ње у каталогу, пада му на ум.

            Тај тип зна добро свако осећање; туђе и своје. И мисао.

            На тренутке, миш му грицка савест. Мисли, неправедан сам према Ристи.

            Не зна ни сам шта се десило. А волео је да направи од ње велико име.

            Једи говна, мисли Риста, наравно не изговара, фина је она жена.

            Кукавице, каже наглас. Она ионако стално распреда, могла сам ово, могла сам оно, или ипак ово. Риста мисли да је све могуће, и да је све могуће обликовати на безброј начина. Као приче што се причају; увек о истом, различито. На тренутке покушава да врати свежину у разговор; да га примора да каже, јесте, штампаћемо. А онда, мисли, свеједно ми је, обузима је умор и равнодушност.

            Да смо потписали уговор, не би ти могла тако.

            Не би ни ти, каже Риста. Нелагодна тишина затеже им живце.

            Збогом, и чује се како свет шкрипи; а тишина буја.

            Густо је предвечерје и Риста осећа неријатност у половини главе; уво на ком је држала мобилни, трне. Бесмисао, као и сваког пролећа, одједном обузима Ристу. Залазећа светлост која дозвољава да се виде само силуете, у скоро мрачном стану; пре паљења светла, голица јој потиљак. Ране године живота, далеке, као да су биле ко зна кад, разливају се кроз срце.

            Седа на прву столицу, исцеђена као лимун; каже, као да сам живела пет живота. Тако дуго сам ту. Видим сад, неке људе изгубљене далеко, на неким кривинама, као да је то било толико давно да се не може ни објаснити ни схватити. А опет, гле, и трепне, благо јој задрхти глава, опет као да је све почело јуче.

            Знам, ништа ново.

            Али, одиста, дође време кад ти се живот причини као дугачак пут пун кривина. Или као какав чист бео камени град; тих и светао, осунчан, а иза сваког ћошка, иза сваке кривине, изничу, људи. Колико их је само било. Господе, по сећањима на те људе живот се дели на бескрајан низ. На векове.

            Њен муж каже, ако те још једном позове, тај мучитељ, разбићу телефон.

            Иљуша, неког другог дана, каже, сигурно си нешто забрљала. Он је баш фини човек и добар издавач. Нема разлога да те кињи.

            И пију пиво.

            Док сунце затања за кров музеја, на градски свет што дангуби по кафанама.

            – А шта би ти да си ја – пита Риста.

            Петар каже, неког трећег дана, немаш среће, баш безвезе, како то, бре! Видиш људи су несолидарни.

            И пију ракију.

            Подне је чисто као суза.

 

Одломак из романа у настајању