Зденка Валент Белић
ОДМЕРАВАЊЕ
ТРЕНУТАК ПОСТАНКА
Шест је дана Божјег делања
једва почетак људског настанка.
Јер да је све те дане неуморно стварао,
а да седмог није сео да почине,
ништа не би постојало.
Био би то голи пејзаж без приче.
Безгласна би тела пространством тумарала
лишена значења, смисла и циља.
Седмог су дана настали снови,
тајне жеље,
мисли – непокорне, грешне,
туга и радост, раздраганост,
нага тела у језерској води,
дуго зурење у огледало,
стајање на ивици понора
а свесно одолевање паду.
Седмог се дана
на замрзнуту земљу пахуља спустила нечујно,
попут речи Божје, мудре, на дно људске душе.
Да није тог судбоносног дана,
ни зрно не би пустило клицу,
ни извило радознали врат ка зраку,
нити би Луна икада пошла уназад
по небеском своду,
а коњи никад не би полетели,
рибе не би проговориле.
Тог је дана телесног починка
човек угледао себе у жениним очима
и разумео сврху света.
ХОДАЊЕ ПО ВОДИ
Као да табанима овлаш додирујем површину воде
једва мало свежију од суза радосница.
Као да рески морски ваздух упијам
свим ћелијама истовремено
до потпуног прозрачења.
или да се сва унутрашња светла истовремено попале
у част овог тренутка.
По води ходам спасавајући барке
замало утопљених чежњи
високо изнад дубина понора
поврх очаја и вечне ентропије.
Као да кушам прву пролећну јагоду
ту, одмах испод твоје адамове јабучице.
Срели смо се.
Букет мимозе на столу испред нас.
И ходамо по води загледани у се.
ПТИЦА НА СТЕНИ ПОГЛЕДА ПРИКОВАНОГ ЗА ХОРИЗОНТ
Могла бих да вам причам о одласцима
и оном другом,
али то нису повраци.
Повратака нема.
Могла бих да говорим о одласцима,
о пространству што одзвања празнином,
улицама, хаусторима, трговима, пролазима, пасажима…
које зује немом немилошћу.
Град се преобразио.
Претворио се у уво. У око.
У хладан ветар што реже тик испод влажне трепавице.
Могла бих о еху
или крику галеба залудника
који му је запео у грлу
када су му се причињавала једра на хоризонту као пијанцу срећа.
О модрој прозрачности испод,
изнад
и свуд око укрућених мокрих тела нас,
уздрхталих птица.
О галебу самотњаку који се претворио у уво.
У око.
У пресољену стену
од мора што искапава из њега.
Али о томе се не прича.
ЈАДИКОВКА ПОТПАЗУШНОГ ПЕРА
МИНЕРВИНЕ СОВЕ ПРЕД СУТОНПеро сам.
Паперје под крилом Минервине сове.
Закржљало.
Близина њеног тела чини ме осетљивим на додир
а чврсто крило подсећа на недостатке моје телесне грађе.
Јер лет…
Лет је једино што нас може спасити.
Не топлина потпазушја.
Перо сам.
Паперје испод крила
те птице накнадне памети
која нам је једина дата.
Мислим да је та
спознаја
важна,
јер оно што јесте – је ум,
али нема снагу да чини добро.
Немоћна је пред дијалектиком и пред временом.
Као и ја.
Перо сам.
Паперје под крилом Минервине сове
која тек наслућује свој правац.
Таква пера нису створена за замах.
Нити за пад.
Не греју.
Не красе.
Не служе за шепурење пре парења.
Перо сам што анђели под крилом љубоморно крију
и од Бога и ђавола
а понајпре од других небеских бића.
И чезнем за сутоном.
ОДМЕРАВАЊЕ
Ноћас кротих змију у грудима.
Из утробе је мами
свежина тек помуженог бивољег млека,
уља ћурекота и шумског меда
тамног и густог
као смола којом борови
ујесен оплакују људску смртност.
Сладак угриз отровних јој зуба
удно стомака
вребао ми слабост, мотрио ми мисли
и мисли ‒ ни ја без ње,
као ни она без мене не бисмо постојале.
Ноћас гују кротих успаванком на пола усне
да усни, да спава, да не њуши
њихање храстове жиле куцавице,
на врату који ни јагодицама не дотакох,
да не дави пилад птице кукавице
у гнезду те раскошне крошње,
да ћути на својим четинама подно камена
од ког моћници клешу
стубове срама.
Зору дочекасмо
прекорно се одмеравајући
као старе заверенице
што пролазност своју
ниједна од нас две
није озбиљно схватила.
ЧОВЕК И ПЕШЧАНИК
I
Обедовао сам своју прву вечеру у том граду.
Жена, још увек страна мом телу,
држала је кишобран изнад моје главе,
ситан песак шуштао је једнолично по затегнутој тканини
и није ми упадао у тањир.
У том тренутку
моје суво парче хлеба
било је вечност.
II
Копао сам плитак ров око куће у песку
да спасим што се спасити дâ.
Живели смо у њој сиромашно ја –
роб женин и раб Божји,
усред пешчане пустиње.
Жута упорна маса засипала је мој труд.
Жена је начас заспала на уском отоману иза танког зида.
Ивица дине јој је већ додиривала ситне ножне прсте.
Осећао сам ветар у очима
и песак у плућима,
али нисам покрио лице,
брисао сам својим шалом зрна с њених стопала.
III
Звонило је на узбуну.
Јављају да очекујемо ураган вечерас.
Жене заптивају прозоре,
сакривају нејач у подруме,
ми одлучно хитамо ка брду да запалимо ватре
невидљивим божанствима.
Прескачући ветром обрушене бедеме,
које смо градили јуче,
опомињући сопствену скепсу,
да, побогу, барем сада ћути.
Ветар носи песак и прекрива нам домове,
које ћемо после,
по милости случаја,
смети да откопамо.
IV
Тешка ноћ у избеглиштву.
Оштар ситан песак сипа се по мом телу.
Осипа се вера,
со у рану,
врабац на грани.
Руке празне.
Притиска душу стогодишња стрепња.
Со у рану,
голуб у мислима,
зрно песка у оку.
Квари се вид.
Види се споља све шта крвари изнутра,
трули месо, кост и кожа.
Кожа и кост,
врабац у лету,
песак у устима, под језиком пустиња.
Да је бар у души празно, колико је немоћи у рукама.
Да су бар мисли празне, колико је соли на све стране.
Дах се гуши.
Песак у плућима,
беспуће,
пустиња.
Ситна зрна песка нам прекривају тела.
Нисам утекао –
небих могао,
мрак.
V
Жена ми рече:
„Слободан си,
пођи, тамо где те чекају!”
Давно нико није питао за мене
у родном крају.
Она то не зна.
Остао сам непомично
држећи кишобран изнад њене главе
и смештајући своју вечност
међу њене танке прсте.
Ветар је стао.
Дао бих све на свету
да сам залогај који
је у том тренутку стављала у уста.