Бошко Протић
ЧУПАВИЦА

 

ТРПЉЕЊЕ

Чупаво дете, то је велика невоља. Мало-мало, па му којешта падне на памет. То и не би било страшно да одмах не следе и питања. Од све деце, чупава постављају најнезгоднија питања.

ЧУПАВИЦА: Шта то радиш?
TATA: Пишем.
ЧУПАВИЦА: А шта?
TATA: Молим те за мало стрпљења док завршим. Испричаћу ти… Kасније…
ЧУПАВИЦА: Maло трпљења.
TATA: С-трпљења.
ЧУПАВИЦА: Није то „С“ него је – трпљење.
TATA: Ти си већ велика и знаш шта је стрпљење.
ЧУПАВИЦА: Исто што и трпљење.
TATA: Како то?
ЧУПАВИЦА: Ево. Гледај! Када нешто хоћу, а морам да се стрпим, онда – много трпим.
TATA: Добро. Може и тако.
ЧУПАВИЦА: Није добро. Зашто да трпим?
TATA: Зато што, понекад, сви тако морају да се стрпе.
ЧУПАВИЦА: Jeдно „С“ не значи ништа. Пих! Са њим или без њега – дође на исто. Чист вишак. Та реч би морала да се изговара и пише без „С“. Само – трпљење.
TATA: Предложићу да то уђе у нов правопис.
ЧУПАВИЦА: Када?
TATA: Стрпи се! Хоћу рећи: трпи док стигнем да им напишем писмо.
ЧУПАВИЦА: Боље им пошаљи мејл. Не могу толико да трпим. Мејлови су бржи од писама.
TATA: Добро. Мејл.
ЧУПАВИЦА: А када ће га добити?
TATA: Одмах!
ЧУПАВИЦА: Ето, видиш. Ни одрасли не желе да трпе. Они неће да се стрпе него све хоће истог часа. Ми, деца, морамо да се стрпимо иако је нама то много теже. Неправда. Велика неправда.
TATA: Тачно. Али и ми смо били деца. И ми смо учили да се стрпимо. Учили и научили.
ЧУПАВИЦА: Зато сада шаљете мејлове уместо писама у ковертима? Да се осветите што сте онда морали да се стрпите? Зато су измишљени компјутери и све остало?
TATA: Вероватно.
ЧУПАВИЦА: А нама и даље причате да морамо да трпимо?
TATA: Па, добро… Није лоше да то научиш. После, у животу, може да буде корисно. Да помогне.
ЧУПАВИЦА: Или одмогне.
TATA: Како одмогне?
ЧУПАВИЦА: Када нешто много желим а морам да трпим, догоди се да престанем да желим. То сам приметила.
TATA: И шта си још приметила?
ЧУПАВИЦА: Да је боље да не трпим. После трпљења не могу да се радујем скроз и сасвим. Квари ми расположење. Ако се стрпим да добијем слаткиш, после ми се не једе. Престане да ме привлачи.
TATA: Одлично си приметила. Најбоље је наћи средину: умети да се стрпиш, али не превише и предуго да се не би угасила жеља. То је велика вештина. А може и овако: користи стрпљење да провериш да ли су твоје жеље праве. Ако се уморе и посустану – боље је што нису испуњене. Ионако су биле безвезе.
ЧУПАВИЦА: Аха. А шта ти то пишеш?

ПАТИКЕ

(Зврррррр или звук мобилног)
TATA: Чупавицееее. Јави се. Неко те зове.
ЧУПАВИЦА: Ево, стижем! […] Хало. Јесам. Зашто? […] Ма немој? Нисам то рекла. […] Нећу. Зашто да јој се извињавам? […] Ма нећу. Слободно реци да нећу. […] Баш ме брига. И рекла сам да су лепе. Нећу сто пута да јој причам. Ако баш хоћеш да знаш, мени и нису толико лепе. То сам само рекла због ње, а она… […] Не пада ми на памет. […] Добро. Здраво!
TATA: Нека гужва?
ЧУПАВИЦА: Божеее, каква је…
TATA: Неког си наљутила? Шта се догодило?
ЧУПАВИЦА: Глупост.
TATA: Испричај ми ту глупост. Знаш да волим глупости.
ЧУПАВИЦА: Не глупирај се, тата. Испричаћу ти. Наравно. Знаш ону Ану што је дошла у наш разред?
TATA: Ћерка оног…. оног…?
ЧУПАВИЦА: Јесте. Та.
TATA: И?
ЧУПАВИЦА: Данас на одмору стаде испред мене, сва важна и пита ме да ли нешто примећујем?
TATA: Шта?
ЧУПАВИЦА: Таатааа… Не може то тако. Не смеш да питаш шта треба да приметиш! Мораш сâм. Због тога и јесте ова гужва.
TATA: Шта си приметила код Ане?
ЧУПАВИЦА: Ништа. У томe је проблем.
TATA: А шта је требало да приметиш?
ЧУПАВИЦА: Патике. Најк.
TATA: Зашто баш патике? Нове?
ЧУПАВИЦА: Она мисли да сви морамо да их приметимо.
TATA: Толико су добре?
ЧУПАВИЦА: Боже, тата… уопште нису добре. Глупе су, наранџасте… и трапаве… али су СКУПЕ.
TATA: Скупе?
ЧУПАВИЦА: Најскупље! Коштају баснословно.
TATA: А то је код патика најважније? Цена?
ЧУПАВИЦА: Има деце којој јесте најважније.
TATA: Ти ниси међу том децом?
ЧУПАВИЦА: Наравно да нисам. Мени је важно колико су патике лепе и удобне, и да нису трапаве… Баш ме брига колико су њени родитељи имали пара када су их куповали. Шта се то мене тиче?
TATA: И пошто их ниси приметила – Ана се наљутила на тебе?
ЧУПАВИЦА:
Не само то. Испричала је Маји, која ме је управо звала, да сам завидљива и подла и да сам љубоморна и све тако…
TATA: Чупавице, да ли стварно ниси приметила Анине патике или си се намерно правила да их не примећујеш?
ЧУПАВИЦА: Татааа, па како да не приметим онолики неукус и ону дречаву боју? Ја Ани увек кажем да има дивне плаве очи, и већи таленат за математику од мене, и да лепо рецитује… Те скупе патике мени нису битне а она хоће да буду. Изгледа да сам забрљала, али нећу да се извињавам.
TATA: И немој. У праву си. Скроз!

ЧУПАВИЦА И ПРИЧУЉАК

Све сам припремио: чашу сока и чинијицу јагода ставио поред тастатуре, спустио ролетну да ми светлост не смета монитору, убацио це-де, сео за сто, удахнуо дубоко и почео да чекам и инспирацију.
Није прошао ни цео минут, а врата се отворише и у собу улете Чупавица:
– Татааа!
– Тата ради – пољубих главицу која се пентрала у крило и удобно умувавала игноришући покушај да се посветим писању.
– А шта радиш, тата?
– Пишем.
– Причу?
– Малу.
– Причицу?
– Могло би се рећи и причуљак!
– Причуљак? Никада то нисам чула. Причај ми о причуљцима.
– Причуљци су причине бебе. Роде се, пропузе и прогучу, и не расту даље. Главна одлика им је да су мали и слатки.
– Слатки, зато што су кратки?
– Да!
– Шта ће теби, великом, мали причуљак? Пиши причу… причетину! Велику и дебелу.
– Морам да пишем баш причуљак.
– Зашто мораш?
– Зато што хоћу да се такмичим!
– Са ким?
– Са другим приповедачима причуљака.
– Како се такмичите?
– Тако што их напишемо и пошаљемо на конкурс.
– И?
– И онда најбољи, најлепши и најслађи причуљак победи остале и добије награду.
– Хм. То значи да причуљци који нису најслађи и најлепши неће добити ништа?
– Значи.
– И биће тужни?
– Неће.
– Хоће. Знам ја. Ви одрасли се увек такмичите, а када изгубите – љутите се, само се правите да вам је свеједно. Зашто се такмичите?
– Због награде!
– Тата, шта ће ти награда?! Напиши причуљак који ће бити леп али не и најлепши, сладак али не и најслађи, добар али не и најбољи… Напиши га таквог да намерно не победи остале. Немој да их баш твој причуљак све ражалости.
– Како да напишем такав?
– Ја ћу све да ти покажем. Само, прво идемо напоље. Носимо лопту и водимо Лилику да пишки и да се играмо. Када се вратимо, написаћеш причуљак какав желим да имамо: онај који ће свим осталим причуљцима да буде – добар друг.
Спустих Чупавицу на паркет, где се одмах дохвати лопте. Лилика искочи, слутећи добру забаву по високој трави.
А ја? Па, ништа, послаћу причуљак сутра, када већ буде касно, да не ражалости остале који би се могли расплакати и туговати што их је мој причуљак победио.
Чупавици ће то бити драго.