Салћа Халас
ПОТОП

УВОД

Није ово поезија него проза.
Само тако изгледа, као записана у стиху.
Зато се зове поема.
Прозна, дугачка.
Разлог је прост, физиолошки.
Госпођа Халина, Та Која Приповеда, говори у прози,
али дуго болује од срца и плућа
и због тога се слабо проветрава.
Тако јој је казао пулмолог –
слабо се проветравате,
тешко ћете се изразити.
Кад се изражавамо, морамо да хватамо ваздух
те паузе у тексту томе служе.

Њих три знају:
госпођа Халина, Та Која Зна, и Која Приповеда.
Халина приповеда, а Пекинг се урушава
тоне као лањска златница у мркли мрак.
Пуца, осипа се, шùпља.
Суше се стабла, у замршено корење не пробија се ваздух.
Ветар дува,
а вода се час леди, час тече.
Госпођа Халина предвиђа потоп.
Предвиђа га, иако је вештица у овој причи
баба Швајцерова.
Већ су се окотили вучићи који ће појести Сунце и Месец.
Догађаји ће пробудити Звер и она ће изићи из дубина.
А до тада, Сневачи треба да одсањају своје

УМРО ЈЕ НАШ ПРОРОК

На прогнози кажу да се на хоризонту не виде отопљења.
Иако је април тек почео, ветар се кочопери и кида гране,
разноси лишће и смеће.
Праве се мале пијавице, тромбе.
Нешто се дешава.
Нешто у природи надолази, буја.
Енергије некакве.

Оду људи,
оставе за собом кесе, пластику,
и та пластика ландара на ветру.
Кесе ће преповити Мајку Земљу
и она ће је споро жвакати и гутати,
нестаће тад и последњи траг за нама.

Наш мали крај показује
како ће то бити у великим размерама,
кад катаклизме заређају
једна за другом.

У то верујемо нас три,
Баба Швајцерова, Зошка и ја.
Климатске промене се виде голим оком,
за то ти не требају никакви графикони.

Стивен Хокинг, физичар,
он је тако говорио,
упозоравао да нам се ближи крај.
Да се не зна шта ће прво да нас сатре.
Клима, вештачка интелигенција или микроби.
Слушала сам о њему на радију,
у ноћном програму, на Ток-Еф-Ем-у.
Једва хватам дању, ноћу је бољи пријем.
Дању су на Трећем програму сметње,
само се Радио Милева свуда одлично чује.

Умро је недавно тај Хокинг,
а говорио је да не постоји једна верзија краја.

Баба Швајцерова каже то исто.
Будућност су конци на ветру,
чак и ако нам се нешто јавља,
тек на јави се то уобличи.
Нема једне верзије краја.

Умро је наш пророк, рекла је на дан његове смрти.
Умро је наш пророк а нисмо ни приметили.

Стајала је поред моје ограде
са Фрћом, са цегерима, замишљена.
Тог Хокинга је она веома поштовала.

ПОСЛЕДЊЕ ШЉИВЕ

Све јаче дува.
Моје мачке седе поред пећи,
А околне се завукле у сламу.
Не мрдају, изађу само да једу.
Ноћас се сломила грана на шљиви.
Мора да је дебло изнутра труло.
Неће родити.

Рађала је слабо, све слабије.
Прошле године једва кило.
Предосећала сам да ће јој то бити последња година.

Мислим се, направићу колач од тих шљива.
Савијачу или лењу питу.
Али онда помислим да ће се одмах појести,
да ништа не траје краће од пите са шљивама.
Боље у тегле, па да их конзервирам,
Или боље пекмез да скувам,
за зимницу.

А после опет нешто мислим и кажем себи,
Халино, мења се свет.
Сви су сад на некаквој дијети,
И нико више не кисели купус,
сем Рише то нико не једе.
А Ришо је у Немачкој.
И шта ће ми зимница?

Купила сам шпиритус и шећер,
направићу домаћи ликер од шљива.
Волим да гледам како дозрева на парапету.

РАСПАЛЕ СЕ У РУКАМА

Имала сам георгине.
Жуте, беле, ружичасте, црвене, кугласте и кактус далије.
Све.
Неке је још моја мама засадила.
Сваке године сам их ђубрила кафеним соцем, компостом.
А прошле године ни упола није никло.
А оно што је никло било је бледо ко кромпирове клице у подруму.
Све пужеви потаманили.

А гомољи?
Зими није било шта да се ископа,
Све је било за бацање.
Дарек је ископавао.
Све се убуђавило.
Распале се у рукама.
Жуте, беле, ружичасте, црвене, кугласте и кактус далије.
Све.

А гладиоле какве сам имала! А тек кану!
Лети је успевала.
А ове године све се спарушило.
Ничег више нема.

НЕЋЕ БИТИ ЧУДА

Баба Швајцерова каже да то у башти,
то све су ектоплазматичне паслике
које ја, као осетљива особа видим,
И није то ништа волшебно.

Најчудније је што време постоји у зрнцима.
Тако јој је рекао познати физичар
кад је дошао код ње на прекогницију.

То је и мене зачудило, па питам, Лоњка,
а како то време у зрнцима?
И шта је тај физичар тражио код тебе?
Егзактни ум, шта тражи код врачаре?

Не знам ни ја шта је мислио с тим временом,
ни зашто је тако, каже Лоњка,
то је казао на растанку.

По Лоњки и том физичару
магија и физика су нераскидиво повезане
и праве мустру
коју још увек нико није открио,
јер људи радије шаљу аутомобиле у космос,
уместо да више знају,
да дознају како та мустра заиста изгледа.

Лоњка каже да је све у честицама
и да се све са собом спаја.
Преплиће као предиво у џемперу.
Магија је енергија, енергија је у честицама.
Што јача је магија, већа је енергија,
јаче су напуњене честице.
Магичне честице.

Није то ништа, Халино, у физици је то могуће.
Волшебно постоји, и честице чудне,
постоји Шредингерова мачка која је и жива и мртва.

Ни реч једну нисам разумела, ни шта је с тим честицама,
а још мање шта је с том мачком.
Да ли је на крају жива или мртва.

Лоњка је то објаснила на примеру чуда.
Халино, види, честице су свуда,
јер је све у честицама.
И те честице су некако напуњене.

Чудо потиче од уздаха, наде и жеља.
Жеље су енергија.
Енергија је у честицама.
Кад се те честице слепе, а у исто време
ускомеша се поље тих честица,
рецимо, услед велике соларне олује,
онда те честице могу бити избачене из својих колотечина.

Ја мислим да не постоје чуда, само амалгами.
Амалгами чудних честица.
Најчешће се деси оно што је вероватно.
Ток ствари обично је једноставан.
Али кад већ испадну из колотечина,
чудни догађаји повлаче за собом у ток чудних догађаја
још чудније догађаје.
Тада сам разумела.
У Гдањску је недавно било некакво чудо.
Такође путем тих честица.
Само што су то биле честице буђи.
О томе је писало у Балтичком дневнику.
Богородица се показала на флекама од влаге на зиду.

Затим се показало да то није чудо него буђ,
да је те флеке прекрила буђ
у облику лица Мајке Божје.
Била је то кинеска стенотермална гљива, Melatonia chinesis,
а не откривење Богородице.

Па ипак, и то је мало чудо,
да се честице гљиве баш тако наместе.
Чудо мало, ал свеједно…
У пролеће се показало, на јесен се затрло.
Локална чуда не трају дуго.

У Пекингу неће бити чуда.
Чуду је потребна нада да би израсло,
а код нас све само копни и распада се.
Чудесно Зошкино оздрављење је као једна ласта
међу катаклизмама.

Про-па-да-мо.
Ко лањске златнице, трас у мркли мрак.

МЕХАНИЗАМ САМОУНИШТЕЊА

О догађајима је баба Швајцерова дуго ћутала,
иако су је запиткивали.
Развезала се тек кад ју је питао деда Сташик,
овако је то објаснила деди.

Тада смо нас три стајале поред авлије, као и обично,
мали деда Сташик је изашао на капију,
па стао поред нас.
Држао је у руци велику шампањску ренету.
Спремао се да је испече.

Баба Лоњка, шта је то с тим пуцањем,
због чега се то дешава?, питао је.
А Лоњка дохватила Зошкину ментол цигару,
и мада не пуши преко дана,
увлачила је дим ко да пуши конопљу
па је почела да тумачи.

Да је крај још у старту пратио почетак, а сад је само убрзао.
Крај је био још од самог почетка, јер крај је почетак,
почетак је крај,
време је змија која себи гризе реп
и свет пуца још од времена
кад се Бог није честито ни родио сам из себе.
Бог старији од Јехове.
Превечни.
Који је постојао кад ничега није било.
Који је постојао пре створеног света.

Тај превечни Бог се згрчио,
био је тачка милион пута мања
од главице шпенадле,
да би направио места за свет.
Дакако, био је посвемашњи,
морао је да се макне мало,
иначе свет не би имао где да се смести.

Та тачкица је експлодирала и свет је настао.
О експлозији и тачки слажу се физичари и кабалисти.
Само што кабалисти мисле да се десило још нешто.
Да се десило тако, јер један део Бога није хтео да ствара.

Превечни је одувек био саздан од два аспекта,
два дела, два супротна својства.
Као на оном кинеском црно-белом знаку,
један део је радан, и хоће да ствара,
други се не миче, тром, загледан у себе.
Мрзовољан и не ствара му се.

Тај део се није згрчио, није се макнуо.
Дакле, један део Бога
у самој својој суштини није рад свету,
и тај невољки део наследио је свет
који је од Бога настао,
Због тога пуца.

Свет има у себе уграђен механизам самоуништења.
Део света тежи ка првотном непостојању.

Тако је говорила баба Швајцерова,
а онда је пошла да окупа Фрћу.
Деда Сташик је отишао да пече велику јабуку,
а Зошка кренула на посао.
И само ја тог дана ништа нисам радила.
Ни ручак, ни веш, баш ништа.
Само сам хранила мачке.
Дуго сам мислила о том пуцању.

ДА БИ УОПШТЕ НЕШТО ИМАО

Људи данас држе разне животиње.
Да не би живели сами.
Да би уопште нешто имали.
Сад је и код нас као у америчким филмовима.
Жена увече дође с посла и прича с мачком.
Милија јој мачка од свог човека.
А шта ћеш, кад човек често не уме,
кад човека више немаш и готово,
кад човек је буква.

Ришек, рецимо,
чим оде на посао, ја одахнем.
Док је био овде, морала сам за њим стално да чистим.
Са њега је отпадао неки осушени лепак,
неки малтер, жбука, вазда неки крш и лом,
увек нешто испада из џемпера.

Човек је невоља, ал је тешко без човека.
Све што живи неред прави.
И мачка се такође мрси.
Да будеш сама цео живот?
А ови млади данас,
уместо да нормално буду заједно,
све преко интернета.
Дошло задње време.
Ја сам за то сазнала преко радија,
био је ноћни програм, емисија из психологије,
Радио Гдањск.

Психолог је казао да је то проблем данас,
и све је озбиљнији,
млади момци се нагледају голих жена на интернету,
кад после виде жену у стварности,
не допада им се.
Задње време стигло, да се човеку са женом неће.

Баба Швајцерова потврђује.
Исто то види у својим прекогницијама.
Каже, долазе јој млађе од тридесет и жале се,
жале се да мушке не привлаче.
Да мушки уопште не журе у кревет
због тог седења на интернету.
Црно се пише опстанку људске врсте.

А најгоре је с тим игрицама.
Кад један другог повуку,
онда су за своје жене изгубљени,
бесповратно.
Моја ћерка такође каже, мама,
могла бих да умрем насред собе,
Шимон то не би ни приметио,
пошто је управо лансирао флоту у космос.

Рекло би се да на добро не слути, сумрак цивилизације.

ОНА КОЈА ЈЕ БЕЗИМЕНА

Диже се олуја, а с њом стиже и крмка.
Она Која Је Безимена.
С крмком стиже ноћ.
Ноћ мркла и страшна.
Тмуша непрозирна.

Она је безимена, мада је припитомљена,
јер борави с тим пијанцима
који крај свињског корова седе.
Припитомили су је,
али нису умели да је прозову.
Не умеју ни да имају.
Намамили су је хлебом, јер док пију
залажу се сеченим хлебом, из кесе.

Диже се олуја.
Фијуче, јечи.
Клопарају даске у голубарнику.
Већ одавно тамо нема голубова,
али кућица им је остала.

Сташик их је хранио најдуже од свих,
али на крају је и он престао.
Већ је био стар,
а и људи су се бунили, јер засеравају.
Факат, засеравају.
Али зато су тако лепи кад се вину у ваздух.

КРЊИ ГА ЗУБ ВРЕМЕНА

Несрећа никад не долази сама, него у паровима, као Јеховини сведоци.
Поремећеном циклусу придружила се инфекција
која је глатко прешла
у дисфункцију штитне жлезде и туморе.

Баба Швајцерова је, што се тиче тегобе
препоручила деловање на три фронта.
Глобуле, праћење и одлазак у амбуланту.

Иди код гинеколога, Зошка,
одмах уради цитологију
и нек ти да упут за штитну.
Иди и провери ниво.
Коса ти је ућебана, кожа се перута,
сва си дехидрирана.
Купи честиту крему и мажи се,
не заборави да нас крњи зуб времена.
Имаћеш гадне боре.

Мудра је жена та Швајцерова,
и штитњачу је добро предвидела.
Много је помогла Зошки у депресији.
Али је тим својим причама
њеној депресији мало и допринела.

Паметовала је и причала
да се за нешто неумитно каже да је неумитно
баш зато што је такво какво је.
Време не стоји у месту,
промена је једино што је извесно.
Оно нешто чега до сад није било,
не значи да га неће бити.
Оно што је било увек,
не значи да ће бити убудуће.

И још тај зуб времена, који крњи.

ИМА ДА СЕ ПОГОРША УМЕСТО ДА СЕ ПОПРАВИ

Има да се погорша уместо да се поправи, рекла је докторка Охабек
држећи прст у Зошки.
Тридесет пет вам је година, госпођо Зофијо.
Млађа бити нећете.
Од двадесет пете хормони се гасе.
Инфекције се враћају,
а после четрдесете вагина је сува.
То је неумитно.
Неумитно се каже баш зато што је
тако како је.
Можете устати,
сто двадесет злота платићете на пријавници.
Гледам вас и гледам, и не допада ми се.
Уопште узев, некако сте дехидрирани.
Кожа, коса, све.
Од кад вам то тако траје?
А како стојите са самопоуздањем?
Лоше?
А апетит?
Лоше?
Па да.
То могу бити проблеми са штитном жлездом.
Доплатите још осамдесет
и имаћете онлајн приступ свом картону.

КОРИСТИ ОД КРАЈА СВЕТА

После нове године код свињског корова настала је нова напрслина
и отпузала наниже, према Гдињи.
Зошка се изнутра импрегнирала и то тако
што је почела да примећује користи од краја света.
Дотле да јој је било боље.

Дође и каже, госпођо Халино, ја сад овако на то гледам,
од свега има неке користи, па и од краја света.
Зависи како гледамо.
Могу одустати од толиких ствари!
Од деложације, старости, пензије, од стања своје коже.
Могу напокон да се радујем!
Лице неће стићи да ми се збрчка
ни груди да се омлохаве.

А кад наступи изненадна катастрофа, ништа нећу изгубити.
Ништа нећу изгубити, јер и немам ништа.
Ни љубави, ни дете, ни пса.
За чим да жалим?

Имам само ову мачку.
А ви знате.
Та мачка је аутистична.

САЛЋА ХАЛАС је пољска ауторка која пише под псеудонимом, о којој се зна само онолико колико изјави у интервјуима. Уметница и књижевница која се бави street art-ом и баштованством. Рођена у Пшемислу, живи у околини Гдањска. Завршила полонистику. Бави се позоришним пројектима и уметничким радионицама чији је циљ ревитализација запуштених градских квартова. За први роман Печење за Амфу (1916) освојила је престижну књижевну награду Гдиња 2017, и номинована је за награду „Витолд Гомбрович”. Њен други роман Потоп (2019) номинован је за највећу пољску награду NIKE 2020. Написана језиком који називају правим књижевним потопом, галопом, стихијом, ово дело је снажна, узбудљива, хиперболична слика света, метафора лепоте која је у очима других беда, прљавштина и патологија. Кварт по имену Пекинг постаје симболични простор апокалиптичне слике у којој земља пуца и гута домове, и у том распадајућем свету три жене, попут три вештице из Магбета, визионарски ишчитавају знаке и наговештаје краја. На трагу магичног реализма, али и театра апсурда, ова прича о судбини пољске фавеле претвара се у причу о заједничкој судбини нестајања и пропадања.

Избор, превод са пољског и белешка
Милица Маркић