Јелена Маринков
ФРАГМЕНТИ

 

НЕ ЗАБОРАВИ ДА СЕ ОСМЕХНЕШ!

’Бро јутро, погледајмо се сада у огледалу.
Шта видимо?
Видимо себе, дабоме.
Прве боре око усана и на челу.
Упутимо огледалу осмех.
Немојмо се мрштити, онда нам се продубе и оне између обрва.
Очи крмељиве, пробадање у грудима.
Синоћ испала пломба на кецу, мрави на поду.
Коса масна на темену, при крајевима сува, нисмо опајали плафон.
Уши помало клемпаве, дајте да их очистимо укосницом, млевено месо.
Варијације на тему, кафа се неће сама скувати.

 

НЕКОЛИКО РЕЧИ О ВОДИ И ЉУБАВИ

Вода спира јачину љубави.
Ми стојимо на обали полупаних шкољки и привидног спокоја.
Чекамо да наиђе плима.

 

РУПА, ПРВИ ПУТ

Показао ми је,
док је сунце прождирало ролетне,
празнину правоугаоног облика у својим грудима.
Празнину иза које се назирало плаво небо умрљано белим облацима.

 

СЛИКАРКА

Затварала сам се у купатило и
носила темпере са собом,
цртала по завеси туш кабине.
Кад бих се пробудила у кади,
узимала бих сунђер и спирала цртеже,
потом износила посуде са водом.
Криве су темпере!
Никад ме није мрзело да све са себе сперем
погледом пуним забринутости и страве.

Једном сам се затекла у фотељи
како замишљено баратам грицкалицом за нокте.

 

СТОПЕРКА

Чекам превоз за Месец.
Стопирам на Млечном путу.
Купи ме неки ћелави тип што свира усну хармонику најживахније на свету.
Над шофершајбном држи иконицу и слику жене и сина.

Устајем из кревета и одлазим
да приставим воду за кафу.

 

НЕ ИДИ

Кад год бих пружила руку да те дотакнем,
део тебе би нестао.
Најпре влас косе на јастуку,
младеж на уху,
онда мајица, бријач, трпељивост, четкица за зубе.
Остао је само кофер оивичен ултраљубичастом неиспуњеношћу.
Седим у парку и дискретно посматрам
парове који се љубе.

 

ВРАТИ СЕ

Сањала сам затворена врата.
Сањала сам дете које присваја црну боју,
а жуте боре су доприносиле утиску озбиљности на дететовом лицу.
Опхрвана грожђем, у зноју,
сањала сам себе.
Шапутала сам ти на ухо безобразне ствари на непознатом језику.

 

КУЋА ЗА ЧУДАКЕ

Понекад је моја душа слузави ванземаљац,
не-биће на црно-белој подлози
докумената, недостатка новца, променљивости сопствене ћуди.
А каткад је бесан пас
који кидише на врата
кроз која живот наваљује да прође.

Одселићу се у тај демолирани атеље,
тамо могу неометано да шврљам по себи.

 

РУПА, ДРУГИ ПУТ

Живот се, упркос свему, пео
попут пузавице,
као нешто невидљиво што ипак пулсира.
Зачешљавам косу уназад како бих ветру олакшала посао.
Сваки пут када на грудима разгрнем кошуљу
угледам правоугаону празнину
што пропушта ваздух и
тмину.