Светлана Томић
ОСВЕТЛИТЕ МИ

 

ЂЕВЂИР

Ако рај постоји
моја мајка
треба да се роди у њему.

Да из кофера-колевке
тихо склизну
њена стопала

да замасима крила
умекшавају даљине,
и иза леђа,
разговарају јастуке ‒
мирно спремне за тежине.

Она ће увојке-шкољке
повијати иза чела,
и очима гурати планине

и из живих плућа
вадиће речи,
и слагати их као тек
пристигло посуђе
и кутије са успоменама,
у собама хладним од празнине.

Ал’ знала је она
да раја
нема,
и сад се мртва смеје мојој жељи,
одмахујућ’ руком
ко летње муве да тера.

И каже:
„Драга моја Светлана,
живот је изгубљен кључ што пева.
Ил’, баш ако хоћеш,
тек ‒ ђевђир.“

„Ево овакав ђевђир“, додаје потом,
стављајућ’ на главу метални шешир.
Тек, наклони се благо,
клепне пар пута
длановима, и ето је, нестаје:
мој сан.
Лептир.

 

МОЖЕТЕ ЛИ РАЗУМЕТИ ОВО?

Од свих,
највише волим
ону причу, о породиљи
која одлази са породиљског стола,
чврсто решена да одустане
с речима: „А, не, не. Није ово за мене.
Одох ја кући.“

У малој сали, на
пет-шест столова,
наспрам пет-шест жена,
стављени су велики рефлектори.

Под укроћеним
хаубама,
доктори (мајстори и мајсторице),
седе. Брзо кроје.

Само крв не могу зауставити,
ни мисли сваке од нас,
што се дрхтураво множе и броје.

Ми, жене, гледамо се, са
збуњеним болом, у лица,
док нас они гледају – само доле.

И, премда су све добро ушили,
ја још увек мислим
да је свакој од нас
онај исти рефлектор
увучен. И да, као
дански краљ, после сцене
„Мишоловка“,
још увек виче:
„Осветлите ми!“
Осветлите ми!

Да. Уистину. Осветлите ми.

 

НАКОН ВЕЛИКЕ СНЕЖНЕ ОЛУЈЕ,
КАКВА СЕ ВИШЕ ОД СТО ГОДИНА НЕ ПАМТИ

И снег се учини лак.
Ал’ сруши висок бор.

Сада је застава
Која се топи.

 

БЕЛО МОРЕ

На постељи, написала бих Ти
Писмо. Како је врх дотакне, мастило се разлива. Памћење је акупунктура. Лековито. Болом везе по Белом мору.
Сада
Само Гледам. Са које стране Отпочети. Кад Оставити оно што Јесам. Где Угледати Знак. Како Поставити Цртеж да Сања. Песму да Дочекује Погледе. Као Скулптура, да живи. У простору. Сама.

 

ПЕСМА: ПРВА; АМЕРИЧКА

У бунару сам дубоко. И чувам свој глас од звона. „Не сади заставе.“ Гласови дисања, с дна, говоре. „Не трпај поља у торбу.“
„Неће река увис потећи.“ „Буди као семе тиха.“ Не помињи да је хладно. И немој рећи да никог нема.
Овај закопан катапулт снива. И пусти га. Нека дише тако.

 

УСТАТИ

Увек је било лако пасти. Осетити трен. Пред укоп положити кости. Моје је тело кашика. Ослушкује дисање земље, своје прве коже.
Ослушкује како срце улази у рупу. И тражи тајну воду. Пут до нечујних, прошлих слика.
До Речи које нисам видела. До овог трена. Када небо није с тобом. Већ само земља.
Не желиш покрет. Не треба ти ни пут, ни рука. Моје је тело сад неотворена река. Чека.

И тихо храбри плач.
Да устане. Као песма.