Иван Новчић
КАЈАФИН ИЗБОР
КАЈАФИН ИЗБОР
Кајафа је бирао, да се разумемо
не поштар пред пензијом
што тумачи нечитко име
на препорученом писму без адресе,
ни скретничар замахом
некаквим рукохватом
машиновођи са првог перона.
Него Кајафа, да се разумемо
брадати учитељ, углађен и фин
са угледом судије,
прави бакалин
очи у очи
изабраник-изабрани.
До недеље кад немогуће постало је
чудо.
С ОНЕ СТРАНЕ
Пијемо кафу,
мој покојни пријатељ и ја
Каже ми он у једном тренутку:
Боље да никад нисам био жив,
овде не трошимо плату
редовно нам довозе
масти, дувана, ракије
и хладнокрвно пљуцка црва
у шољицу од сребра
а ја се ослањам на његову постојаност
као старкеља на штап
загледан у рушевине које нас окружују
КАКО ПОЧИЊУ РАТОВИ
Енесу Халиловићу
У том малом месту
људи се нису волели,
било је неузвраћених љубави
и узвраћених мржњи,
важно је да су се и једни и други
лажно смејали;
ујутру би освануо графит:
смрт овим другима
а увече би ови други увели страже
и барикаде
да неко случајно од ових првих жив не прође.
И поред тога рата није било.
Враћали су се на почетне тачке
сопствених лажи.
Почео је онда
када су се мировњаци сетили
да у том малом месту нема страних банака
које по правилу доносе дуготрајни мир.
ДОЋИ ЋЕ НЕКИ НОВ НАРОД
Уређују се тргови
чешљају ливаде
и косе увојци
на свакој пунђи
по један
златоносни штапић
припрема се терен
ужурбано
без дана одмора
за неки нов народ
који ће доћи
на готову гозбу
МОНТЕСКЈЕOВА АУТОБИОГРАФИЈА
Људи који никако нису могли
да поднесу
што сам део ове наше
социјалистичко-културне заједнице
често су у мојим књигама јурили
хроме запете које су бежале као Курди
пред помахниталим Османлијама
и бичевали ми
понеку некњижевну реч.
У недостатку доказа
да сам силовао мачку, ошамарио жену
или фалсификовао сопствену биографију
они су потезали за замкама за мишеве
и отровима за пацове.
Нисам се дао
колико се лако не даје
ни жена која је довољно пропатила.
Нисам се предавао као што се не предаје
Естерхази пред заклетвом своје мајке
јер славно је за писанија мрети.
Служили су се недозвољеним средствима
и неовлашћено поседовали мој ум
у биткама које смо сви давно изгубили.
И из тог рата
уместо да изађем
ружан и окрвављен
поцепан и подеран
као Дикенсов сиромашни дечак
пробудих се једно јутро
поред дојке своје драге
сочне као септембарски грозд
која ми је по први пут у животу рекла:
Никад ниси био лепши.
ЊОЈ
Легла си на ребро
као на поломљену кост
што пупи из меса
притискаш и не посустајеш
Изгледа да сам ти пожељан
ових дана
а само до јуче
губари су били моје ласте
Прилично израбљен
бачен на ђубриште
питам се шта се десило
за тако кратко време
па ми сад завоје заливаш
системом кап по кап
Још увек не знаш
и не желиш да знаш
без тебе сам
депонија ничега
ДОРУЧАК МОЈЕ ЖЕНЕ
Доручкује ми мисли
језиком лелуја
од жучне кесе прави балон
једе ми гуштерачу
а уста јој и даље модра
па привије се уз мене
са мојим органима
у руци
као да држи трофеје
уз ратни поклич
рањеног ме згреје;
воли да је дирам
ујутру
када смо без обавеза
и неопраних уста
расути по кревету
тамо где је све почело
миришемо на два кактуса
пустиње Калахари.