Бошко Ломовић
НА ЈЕДНОЈ НОЗИ

 

ГОШЋА

Ни бела, ни црна,
Безбојна и безболна,
У пô корачаја,
У пô залогаја,
У пô срка,
У пô мисли,
У пô најкраће речи –
Доћи ће.

У сребрној кâпи,
У поветарцу
Милујућем,
Циљајући
Пукотину
У моме оклопу
Од пергамента –
Доћи ће.

Ако ми у оку,
У сну који ми спрема,
Изгрев или залазак,
Булку у житу,
Или само
Ластин репак
Сачува –
Хвала јој!

Обећани смо
Једно другом
На почетку,
А реч је – реч.
Не стрепим.
Јер…
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей*.
_____________
*Завршни стихови Јесењинове песме Довиђења, другде, довиђења.

 

У ОКЛОПУ ПРАХА

Као некада,
Ка небу очи дижем:
Само Вечерњача
Пробија оклоп
Финога праха –
Ни Влашићâ
Ни Медведâ.
Озвездани град
Утеха је
Оку мом.

Тамо далеко,
На хриди горској,
У модрој зени
Ока-језерца
Гроздови сазвежђа
На броју су –
Ките чокоте
Мога сна
О звездама.

И кад се винем
У звезде, горе,
Гледаћу на тргу
Остављеног града
Хладне ројеве
Сазвежђа –
Ако успије оку
Да пробије оклоп
Праха.

 

УКРУГ

Давно сам слушао,
По сећању говорим сад
Песму*.

Из гроба дрво,
На дрвету грана,
На грани гнездо,
У гнезду јаје,
Из јаја птица,
Од птице перје
Од перја кревет,
На кревету девојка,
На девојци момак,
Из њих дечак,
Из дечака човек,
Од човека гроб,
Из гроба дрво,
На дрвету грана…

И тако у бескрај,
Јер кругу краја нема.

Најсавршенији облик
Човеку подарен –
Круг је.
____________
*Песма је из филма Робина Хардија о келтским паганима Човек од прућа (1973)

 

О ЈАБУКОВОМ ЦВЕТУ

Пролеће је –
Седамдесет и седмо
Моје пролеће.
Као и свих ранијих,
Ваздух је пун јабуковог цвета*,
Видим га и удишем.

С цветом ружичастим
Удишем невидљиву,
Немиришљаву сен.
Није је било
У седамдесет и шест
Пролећа прохујалих.

У топлим алвеолама,
Меканим и мрачним,
Десиће се рат
На живот и смрт,
Сличан многима
Из уџбеника историје.

И као што уџбеник памти,
Победа ће припасти
Јабуковом цвету –
Шта би без њега била
Сва будућа
Пролећа моја!

_____________
*Полустих из песме Вита нова Луиз Глик.

 

НА ЈЕДНОЈ НОЗИ

На жици
Између моје
И зграде у Карађорђевој,
Кроз коју теку електрони
Струје или гласа,
Стоји врана.

Без ветра,
Мирно јутро,
А она се чудно љуља:
Напред-назад,
Нареп-накљун –
На једној нози.

Не знам колико
Дуго стоји,
Кљуца и спава,
Колико живи,
На једној нози
Врана инвалид.

И сâм, месецима,
Стојим,
Једем,
Спавам,
Живим
На једној нози –
Невисокој.

 

РАЗГЛЕДНИЦА

И као што је Црњански
Миловао далека брда
И ледене горе, благо, руком*,
И ја са балкона,
Уз јутарњу кафу,
Небо Балдемора,
И његова раскршћа
Са фонтанама
И цветњацима,
И густе крошње
Зимзелена којем име не знам –
Милујем, благо, оком.

Градић као да је
Руком Створитеља
Из неба спуштен
У сури предео
Долине Арапа,
Све са Данима барока**
И алејом оливе
О којој је певао
Хосе Морено Виља:
Cuando tú vengas
No me vas a encontrar;
Yo seré un pájaro
Del verde olivar***

Лечи ме та слика
Од поклекнућа,
Чини да се сачувам
За дан у који ће
Ово, што је ниоткуда
Дошло,
Никуда отићи.
________________
*Стих и пô из песме Суматра.
**Valdemoro, место код Мадрида; где се, сваке године, одржава фестивал Дани барока
***Песник и сликар (1987–1955): „Када ти дођеш, / нећеш пронаћи мене: / бићу птица у крошњи / маслине зелене” (Препевао Б. Л.)

 

МОРЕ И ЈА

Иза оног брда,
И брда иза њега,
Више је од седам брда –
Море.

Бескрајно
И безвременско.

Од изгрева
До изгрева
Једном удахне
И једном издухне.

Штеди се
Да би вечно било.

Ја удахнем
Двадесет хиљада пута
И толико пута
Издахнем.

И тако се
Брзо потрошим.

 

ТРКА

Трчимо дуго већ,
Трчимо упоредо.
Час сам пред њом,
Час је преда мном –
За прса.
Претичемо се,
Не посустајемо –
Све смо у трку
Уложили.

Таман помислим:
Победио сам,
А она ми прахом
Очи засипа.
Таман клонем:
Изгубио сам,
А њен дах за вратом
Окрилати ме,
Осоколи.

Поред нас,
У супротном смеру,
Трче дрвореди,
Шарени градови,
Снежни врхови,
Равнодушне звезде –
Свако својом трком
Свом се крају
Ближи.

Трчимо, она и ја,
Свом снагом,
Као да не знамо
Ко ће прсима
Прекинути врпцу,
Коме ће припасти
Опклада
Којом смо трку
Започели.