Сенка Марић
МЕДУЗА ЈЕ ЗАТВОРИЛА ОЧИ
КИША ПЕРЗЕИДА
Нисам знала шта све ће требати
да се распе под прстима, под језиком
ољушти као мртве ћелије с коже
нисам могла ни замислити
шта ће се састругати с те ноћи
као боја с врата која никада нису осјетила додир шмиргл-папира
па се труне комадићи бијеле
маслинасте, јаркоцрвене, модроплаве
и испод коначно остаје уморно голо дрво
нисам могла ни претпоставити да ће опет
колико год се оструже, колико год згули
окруни, ољушти
под том прашином што около сипи
мало шта остати промијењено
барка и даље плови
(море је разливена нафта, црна тинта
пудинг од горке чоколаде
утроба кита, мрачно је и топло
као у шкрињама нагриженим влагом
у њима старе Далматинке чувају вјенчане хаљине)
разјарене звијезде се обрушавају
свети Ловро плаче горко
небо пршти слаткоћом
на репове им вежемо жеље
све док се не сјетим
угледавши Перзеја
Медуза је затворила очи
ИЗА РУБА
У тој линији
резу мора и неба, сада знам
руб је свијета
молит ћу рибара у дрвеној барци
да ме поведе кад југо распуше ноћ
и валови запјене
пловит ћемо врховима њихових језика
бацати мреже по бљештавом небу
титрава сазвијежђа
могла би затребати када спаднем с тог руба
утјешена спознајом да ова вртоглавица
има свој крај
и тамо, у том залеђу плавог
живим друга ја
у каменој кући што не додирује тло
око ње као облаци лебде ријеке обгрљене шумама
на огњишту ми спавају змије
коначно мирне
ослобођене усуда плажења по земљи
у савитљивим костима више не носе страх
само отров у зубима
да загризу кад устреба
НЕВЕРА
Југо је донијело неверу
над Пељешцем метално небо
танка алуминијска легура
гране тамариса плешу повијене
и бродска једра накошена
хаљина су невјесте што бјежи од свог усуда
рибе су птице
прогнане
познајем ту бол
лет по простору у којем нема ничега за шта се можеш ухватити
трчим по валовима
сакупљам ситна сребрена склиска тијела у задигнуту сукњу
као попадале јабуке у башти
пред кућом у којој могли смо живјети
други, мирни, готово њежни живот
за дрвеним столом, топлих руку што се додирују
море је далеко и нема соли да нас изједа
дубоке шуме по обронцима
руке су које никада неће дозволити да нас дотакне страх
од тог вјетра што љубав нам распршује
као лажину, мртву морску траву влажну и тешку
док тонемо у пијесак
тог пејзажа што нас не препознаје
ПОДНЕВНА КАФА
Кафа се пије у Шкафету
поред продавнице
поред празних гајби карловачке
поред уске улице којом повремено промакне
уморни аутомобил
ужарен под дебелим августовским сунцем
Од мора ту долази само шум
погледу измиче
Столови су збијени
у наша полугола тијела утискује се
испреплетена пластика столица
Захвална сам мобилним телефонима
тим неочекиваним дароватељима тишине
На лицима људи не могу одгонетнути
из које земље долазе
али сигурно постоји нешто што нас веже
неки прешутни договор
доводи нас ту, сваки дан, у подне
под сунцем августовским, дебелим
распојасаним, раскалашним, жутим
Међу нама пар
с двије уредно центриране бијеле шољице
на столу без цигарета
папирића шећера или сладоледа
у савршеном реду
без иједног предмета вишка
без телефона у руци
и ријечи на уснама
квари слику