Драган Бошковић
БОЉЕ ЖИВ ГАД НЕГО МРТВО ЧУДО
viberpunk поезија[1]
пентакост
И изнова, и опет, и увек:
Када бих био песник
изговорио бих само м,
само м, м, м,
и док са неба долази шум,
шум са неба,
на исплаженом пламеном језику
оно суперсонично м,
само бих записао:
м, људима добре воље,
и сви бисте ме разумели,
јер на свим језицима м је м,
а био бих пристојан:
молим лепо, м,
драго ми је, м
I am m, I am m,
и зато:
Псссст, молим, м, м, м,
јер м је Бог,
оно мало инклузивно из гроба устало ћирилично м,
м, бре, м,
а на педесети дан свих м овога света,
силазило би са мог прегризеног језика то м,
брррм-м-м-м, силазлио би, види, с неба м,
ваистину силази м,
па бих записао и:
ЏЏЏЏЏЏЏ, м м м,
па би се чуло breaking the m,
шууум мог надзвучног м, ммммммм,
туп-тап-ту-ту-тап, ту-дум-ту-дум,
јер – чујем како већ гунђате:
још ни подне није, а овај је пијан слатког вина,
а када бих заиста био пијан,
када бих био подневно пијано м,
ма, само м, бре, м,
питали бисте се нисам ли Галилејац?,
а чуло би се и:
мххххмм, м,
оно мачеће м,
у бришућем лету мммммм,
јер сваки звук у себи има неко м,
коначно, али коначно тада више не бих био песник,
језик бих био, пламени, и љубезен, и все,
и као свети Павле само бих пригрлио своје м,
оно пијано, галилејско м, бејбе, м, са неба шууум,
на свим исплаженим језицима пламено м,
као муцка, као Мустанг, као Magazine,
као шарене бомбонице м&м,
м, Богородицу, предрагу, м,
само моје, подневно, пијано,
надзвучно, пламено м.
стих је увек мртав стих
Тв специјалци суботом,
FBI, отисци, куршуми, игле,
Мерцедес из шарених пилула,
месо жена као милхброт,
груди, велике груди, мама, мама,
нисам човек са предумишљајем,
верујем у случај,
немам среће на картама,
пуцњава, крв липти из главе, носа,
да, допадају ми се слике,
пошаљи ми још неку,
просуто тело, згужвани челик,
на екрану убиство уживо,
а на јутјубу – некрофилија:
Џенис има абразивно грло,
балада мека ко фонтанела,
балада мека ко зелена салата,
нема блуза без капи шпанске крви, а?
а Пети Смит јеца као шипарица
над груменом блата, парцела 6,
пластична плоча на којој пише:
пријатељи, нема пријатеља,
а ја сам мислио да ћу га срести
у мелодији над гробом,
ал ничега нема,
не успевам да призовем ни тугу ни лудило,
ништа, ништа,
крила су ми урасла у кревет,
као Прометеј се отимам да их ослободим,
ништа, не, ништа,
како да се мало одмакнем од метафора,
како да, како да…?
није, бре, битно, напросто није битно,
гутљај балтичког чаја, загрцнем се, ушао ми у нос,
главом ми јурцају тела, олупине,
отресем, једноставно, блато са ципела
и идем даље, не осврћем се, идем:
hardcore, sei stato il primo amore,
јер тек мртва љубав јесте љубав,
јер стих је увек мртав стих,
ал ја волим по француски:
боље жив гад него мртво чудо.
да ли сам човек?
Телефон звони, прекид везе,
брбљив сам, претерано љубазан,
нервозан кад се отворе врата,
сечем врпцу, извол’те, аплауз,
и зато стално затварам очи,
чистим своју лобању као стан,
и трудим се да не примећујем
да ли сам песник, да ли сам гладан.
Моје срце је у ритму, куца,
моје руке су хладне, шечеру,
на коленима тражим одговор,
чека ме част, милост, аболиција,
телеграм сућути никако да стигне,
имам душу, Исус ми је брат,
радио сам најбоље што сам могао,
да ли сам роман, да ли вибрација.
Научио сам, ћао, све што знам,
пусти ме да будем само глас,
да будем беквокал, црнкиња,
сањате ли свој дом вечерас,
телеграм никада стићи неће
јер систем није у реду, у реду,
знате ли да ваше срце и даље куца,
да ли сам јутјуб или сам дистракција.
На коленима тражим одговор,
јави ми се, јави,
на коленима тражим одговор,
руке су ми хладне,
на коленима тражим одговор,
јави ми се, јави,
на коленима тражим одговор,
руке су ми хладне:
да ли сам човек, да ли сам црнкиња.
gale is dead
Прошлог викенда после домаћег филма,
гужва је била у мојим очима,
двочасовни закуп ума, висока камата,
главобоља, лед у чаши, пушење,
депресија у најави, улазим у бар,
последње време, у последњи час,
имам твој број, ја имам твој број:
јер ово је најбољи моменат у мом животу,
ово је тако посебан моменат у мом животу.
Излазим ти из ружичастог таблоида,
Кафка, метаморфозе, Кафка,
грло ми је црвено, црвена је цигла,
улице су бесполне, речи гладују,
обукао сам се као да сам професор,
ципеле су ти cool, ноге су ти ноге,
флуоресцентне сенке не трепћу, шапућу,
опет сам се, опет, пробудио упишан:
јер ово је најбољи моменат у мом животу,
ово је тако посебан моменат у мом животу…
кад…
Кад много спава
и прекомерно пије шпиритуозна пића,
која помрачавају паметовање, просто,
нарочито ракију и рум, рум, рум,
кад се много бави по кафанама,
собама, канцеларијама,
и димним и нечистим местима, димним,
кад мори га туга, брига, нужда, беда, очај и дим,
кад врши дело полне љубави прекомерно
и са особама развратним,
кад врши дело бесполне љубави, кад врши дело,
кад непрестано се бави једним истим послом,
кад много мисли једну исту мисао, исту, и пије рум,
кад мота јутјуб до претераног умора,
кад слуша Unforgiven до обезнањености, такође,
кад дуго времена једе смоки, чипс и јогурт, кад једе,
кад своју лобању испразни од мозга, просто,
кад сања 39 степени, парадајз салату,
дим и ципеле које га жуљају,
кад не живи у ципели утеловљеног Бога,
кад…
уста пуна земље
Живео је у земљи белаца,
других раса и није било ту,
других раса није било, нема,
са белим људима је увек исто,
све срећно почиње, ужасно завршава:
неуроза, медикаменти, подливи.
Порно звезда у заласку,
уста су му пуна земље,
пуна отаџбине у којој је живео,
зар не чујеш, мртва уста ћуте,
пријатеља ни за под зуб.
Није био народ, није нација,
рођен кад и Еден, планете,
по националности – алкос,
астролошки – будала,
презивао се Тесла, аеродром.
У гробу се моли, моли, моли,
гута земљу као груди тинејџерки,
а волео је прозоре, спуштене ролетне
иза којих не станује нико,
вукао ногу ко споменик хероју,
зној му је мирисао на историју.
Алкохол испарава, уста пуна земље,
елефантијазис у гаћама, кило и по – два,
ставио је наочаре, наравно, тамне,
и додао гас, додао гас,
неко ме је питао за њега,
не сећам се више ко,
све увек срећно почиње, ужасно завршава:
уста пуна земље,
уста пуна земље!
верујеш ли, да, разумеш ли, не
Оох, оох-оох,
Оох, оох-оох!
Тамо где су јој биле очи,
тамо су јој очи,
тамо где су биле речи,
остали су уздаси,
тамо где је био страх,
остао је тик,
верујеш ли, да,
разумеш ли, не.
Желим ствари којих нема,
радим оно што радим, то,
имаћу оно што немам,
имаћу ништа, ништа, ништа,
имаћу књигу, кола, ноћ,
ништа, ништа, ништа…
верујеш ли, да,
разумеш ли, не.
Оох, оох-оох,
Оох, оох-оох!
Гледао сам оца,
идеја га је живела,
није волео жене,
веровао је слову закона,
а веровао је, веровао,
разумео није,
тежак себи био,
Богу још више.
Рекла је: Мени је јасно,
и: То и није битно,
све нам је дато,
само да дође,
рекла је: Мени је јасно
ствари уопште нису битне,
мени је дато,
мени је дато.
Оох, оох-оох,
Оох, оох-оох!
Јер тај тата је није
желео ни у соби, не,
њено име, њен мирис, промају,
тата није волео жене,
и закон и похлепа су грех,
верујеш ли, да,
разумеш ли, не.
И зато далеко, далеко од куће,
од себе, далеко, тако далеко,
пишем верзију најбољих нас,
и зато далеко, тако далеко:
верујеш ли, да,
разумеш ли, не,
верујеш ли, да,
разумеш ли, не, не, не и не.
реклама за зубе
У Берлину, уз зид,
твоја сенка висока, много виша него ја,
било је лепо уз зид,
улично светло на твојим зубима.
Били смо у кафићу, помфрит и пиво,
чуле се гитаре, дранг-дранг, жице,
било је лепо, тако лепо,
било је небо, рај, рај…
У праву си, грешим, драга,
недостајаћеш ми кад те не буде било,
у праву си, грешим, бејбе,
недостајаћеш ми, и овај блажени дан.
Само реклама за зубе,
у малом, малом кафићу,
чују се гитаре, дранг-дранг, жице,
улично светло на твом осмеху,
није било забавно, не, не,
мачка без даха, звали су ветеринаре,
било је лепо, тако лепо,
било је небо, рај, рај…
У праву си, грешим, драга,
недостајаћеш ми кад те не буде било,
у праву си, грешим, бејбе,
недостајаће ми четкица за зубе,
и овај слатки, тако слатки дан…
кад те воли крш
Како је лепо кад те воли неко полупан,
кад те воли крш,
како је лепо, крш.
У моменту помислиш да си полудео,
грозница ти тресе кожу,
а она те крпи, пише, зашива,
па се смејеш, јер себи више не припадаш,
па се смејеш – пробада те Христов клин.
Како се јасно види из твојих порука,
скелет мој на дну Јордана,
капи воде на телефону, слова,
а ти ме плетеш, ха-ха, плетеш,
па се смејем, јер себи више не припадам,
па се смејем – убоду испод ока.
Имам сто милиона разлога да одем,
да не будем конзерва на плажи,
ни шкољка, вода, кула од песка,
једним sms-ом достојним Русоа
дај ми разлог да се смејем,
не Русоу, јер одавно га нема,
не ни убодима у мојим длановима.
Јооој, баналних ли стихова о муњама,
о деци која трче по обали боса,
и кад се бескрвно насмеши твоја игла
на мом дисплеју, образу, грудима,
смејаћу се, не крсту, него себи,
смејаћу се, везиљо, твом делу.
Како је лепо кад те воли неко полупан,
кад од тебе направи ћилим, ха-ха,
кад те разапне, избуши,
кад те испише као поруку на језику који не знаш,
смејмо се, не шавовима, убодима, не концу,
смејмо се причи исписаној по мом телу.
кад будем мртав, свет ће наставити
готик балада
Пријатељу,
дошло је време да се опростимо,
зато те поздрављам овим напуклим гласом:
изгледа да је живот који смо проживели
само срамна лаж.
А шта будућност носи,
то нам речи неће рећи.
Баш ме брига за умирање,
јер ако је то мир који ћемо наћи,
хајде, буди са мном у њему,
спусти само сандук, спусти,
тамо доле није хладно.
А када будем мртав,
и када одем,
свет ће наставити,
родиће се једно дете, знаш…
Сви нам говоре
да је наша биографија унапред испричана,
да судбину само везујемо у све компликованији чвор,
неки кажу, пријатељу,
да је ово само грч пре удара грома,
али треба проживети онај умоболни трен који су сви заборавили,
онај најјезивији час, час пред свитање.
А када свећа буде догорела,
када више не буде ни речи,
ископај рупу, Лазаре,
у коју ће још једно дете
тако меко лећи…
голи смо, боси
На овом свету нема места за нас,
голи смо, боси,
голи смо, боси,
нема мог имена, нема ни твог,
голи смо, боси,
и ти и ја,
тако лепо голи, тако лепо боси,
у нама нема више успомена,
довде смо дошли, дошли овде,
протекли живот и није био наш,
довде, овде, довде, довде,
где не можемо оставити траг.
За нама су избацили све што смо били,
голи смо, боси,
голи смо, боси,
биографију расули уместо пепела,
голи смо, боси,
и ти и ја,
довде смо дошли, дошли овде,
испрана су нам и најсвежија сећања,
зато смо овде, где ратова нема,
пореза, лекова, No passaran,
довде, овде, довде, довде,
зато овде немамо навика.
Имам твоје руке, твоје‒моје руке,
голи смо, боси,
голи смо, боси,
оне су путоказ за даље и даље,
голи смо, боси,
и ти и ја,
за вечно даље, увек само даље,
имам твој осмех, мирис и длан,
без тебе ни мртав био не бих,
ни го, ни бос, ни го, ни бос,
да умрем способан био не бих,
ни го, ни бос, ни го, ни бос..
Умрети сам могао, Богу хвала,
голи смо, боси,
голи смо, боси,
умро сам, овде, у теби, теби,
голи смо, боси,
и ти и ја,
зато смо овде, без сопствених мисли,
зато смо овде, без цигарета,
без ципела, суза, црвеног ружа,
без кључева, посла, картица:
голи смо, боси,
не звоне телефони,
голи смо, боси,
једно смо, једно,
голи смо, боси,
имамо тело,
голи смо, боси,
служимо опело,
голи смо, боси,
ништа смо, ништа,
голи смо, боси,
голи-боси, голи-боси,
голи смо, боси,
само се волимо,
голи смо, боси,
волимо, волимо…
[1] Из песничке књиге у рукопису: Живот и ја смо квит!: viberpunk поезија.