МАГДАЛЕНА Вољела си да боса ступаш по земљи и да ти табане пали њена голота. Вољела си простор, у осаму да бјежиш; тражиш њега, Магдалена.   Вољела си да се купаш, ко дијете, да милујеш кожу од дрхтаја гола, зраком да се чешкаш, док ти инстинкт шапуће: он те гледа, Магдалена.   Ни прст му се не миче из етерске даљине док у тмини ослушкујеш сипки раст длака. Само једна капља споро се клиже… И све знаш, Магдалена.   Као трава продирао је међу твоје ножне прсте. Земљом и небом; свуда је пухао његов дах. Сунцем је на тебе гледао, Магдалена,   у смјелим подневима, кад су ти груди рудјеле…