Владимир Јагличић
ОДГОВОРИ

ЦИВИЛИЗАЦИЈА

 

Било је, било, успеха

више него по заслузи.

Ал каква је то утеха,

с ценом у дечјој сузи?

 

Беше песме, и еха ‒

да се захвалим музи.

Ал оста свет ‒ тле греха:

затвори, калаузи,

 

убица крвав нехат ‒

све власт из сенке плати…

За успехом не патим,

 

поготово не личним ‒

патим због неуспеха.

Јер је наш, заједнички.

 

 

ОДБРАНА

Ивану Вуковићу (1971‒2017)

 

Зрео човек, за мене дечко,

плећат, паметан, стасит…

Сад разорена тела, вечно

чека у тами расвит.

 

Је ли дуго борба трајала,

родитељска, са болешћу?

Или се није много мајала,

смрт, рекав ‒ дете одвешћу…

 

Питање ‒ смислено да ли је ‒

смрти, за срце уједа:

шта то, у свету хијерархије,

још, чиниш преко реда?

 

Свету где шапат тек ‒ ал шта ‒ може,

после погрома, ратова,

зборити сувисло, мирније, строже,

језиком Канта, Платона…

 

Заћутали су мобители,

са земље су нам га отели…

У дан када су родитељи

занавек осиротели…

 

О, зар су наше све промене,

те што раздиру сржно…

О, снаго наша, у помене

прешла, у неиздржно!

 

И док старцима очи прже

сузе, шта га још брани?

Осмех детињи, да се издрже

неиздржљиви дани.

 

  

ОДГОВОР

Мирославу Јосићу Вишњићу (1942‒2015)

 

Као и свака измислица ‒

не знаш паклена, или рајска.

Све ређе гледаш драга лица

на јави ‒ чешће преко скајпа.

 

Чекати писмо ‒ већ преспоро:

новом времену не у крви.

Јавнуо би се, са прекором:

“Млађи си, што не пишеш први?”

 

Сво дуго лето жар, врућина…

Питам како је, сред невоље.

Он, са канцером у плућима,

јавља да ће му бити боље.

 

Осоколим се и ја. Нека

техничко чудо измислише.

И електронску пошту чекам,

а одговора ‒ нема више.

 

Но одговор је све на свету,

и поље битке ‒ свако поље.

Када се смрт и живот сплету

да ли одлакне, није л боље?

 

 

ЖАЛ ЗА ДРУГОМ БОРОМ ХОРВАТОМ

 

Ја не мислим живети је срећа.

Ипак, можеш да расклимаш ноге.

Телефоном да назовеш многе,

да набереш у Слатини цвећа,

да одгледаш добру утакмицу.

Ипак, купиш дечици доручак.

Ипак, тркнеш по сир на тржницу.

Ипак, гледаш лахор њише стручак…

Ја не мислим живети је боље.

Ипак, тад смо друговали скупа,

бранили се од исте невоље…

Срце, кучко верна и приглупа,

где шетасмо ‒ и не памти поље,

где седесмо ‒ оста празна клупа.

 

 

ЗАХВАЛА

Татјани Осречки (1946‒2012)

 

Господе Боже, хвала ти на киши,

(тим изненадним твојим стиховима),

на шуму који зна бити и тиши,

ко посета детињства, у сновима.

 

Хвала на стану, кораку (замрлом),

колегијалном групном фарисејству,

тежини што се скупљала под грлом

да лакшањем се преручи у песму.

 

Хвала за тешке фабричке капије,

грешку на конту што ме описмени.

За слабу плату нефакултетлије,

(други добише недостижно мени).

 

Хвала на снегу ког јануар жуди

(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),

што више нема јутра да ме буди,

хвала за разум, и хвала на коми.

 

На амболији, на сломљеном куку,

смрти вољеног човека, на стресу,

што не избегох ни муку, ни бруку,

и на престанку дисања у месу.

 

Хвала што не знам да ли скочи цена

сандуку који у гроб ће да рину,

комеморацији, а понајвише на

општинском гробном месту што ме збрину.

 

Хвала за ових шездесетак лета

верности смрти, вероломства браће,

мада сам могла, не од овог света,

на свету овом остати и краће.

 

Хвала што срце не даде се на се,

ролама бираним, и небиранима, ‒

мада, за све то, могла бих и да се

захвалим локалним тиранима.

 

2012.

________________

Хвала ти на киши ‒ на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар

Хвала на стану ‒ Песникиња се ту обраћа „земним“ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.

Хвала за тешке фабричке капије ‒ Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).

Грешка на конту ‒ Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани‒пани, док га није надомирила. Хвала на снегу ког јануар жуди ‒ сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.

Хвала на коми ‒ Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије.

 

ДОБРИЦА ЕРИЋ

 

Видим га, тако коштуњивог, лаког,

налик на нашег високог Стевана ‒

и достојнога. Под вијорним знаком

песме која је с народом спевана.

Замерише му, више не знам шта све

(што је даровит, наравно, надасве)!

Да, он растроши монету на ситно,

да, удвара се, можда, где не стоји.

Ал умео је живот непобитно

да брани, тамо, где се многи боји,

пред већом силом где чиновник стукне

за уварицу, положај ил плату.

(Остарило се: кожа ко џак сукнен,

брадица седа, каиши на врату…)

Најбољи програм: орем жену, орем

земљу, и браним од смрти све живо!

Твоју лепоту, твој глас незаорен,

он је сегао, недостижна њиво!

С брега висока најлепших стихова

гружанска ружа букне пупољима,

разноси мирис овалним пољима,

жуђени додир расплодних вихора

размрезга семце у родноме блату:

од најлепших је речи, не палату

дигао ‒ али споменак, у злату.

Победа, врла, виша него ратна

у сталном рату нападнутог дома:

спомен књижице, крст и словца златна.

Песниче српски, несрушив и ломан,

мој дубок наклон, потомачки скроман.

 

 

О ХЕРОЈИМА

 

Има нас хиљаде обвезника,

прави љути осињак,

за душмане ‒ нове и старе.

Толико резервиста, војника…

…али су само њих стотињак

бранили Паштрик и Кошаре.

 

 

ХАРМОНИКА

 

Хармонико, кад си заплакала,

дугмад дирки отворила руци,

у својим сам нашао шакама

свет, изгубљен по туђој одлуци.

 

Ево њега, па ми шаке диже,

и уз свирца пење на столове,

руке к небу да су мало ближе,

да се прсти звуцима поломе.

 

Слушао сам и када те немах ‒

свирку тиху, док смо били деца ‒

са небеског прекобрежног трема

твој усамљен и призивни јецај.

 

И транзистор кад укључим, ноћу,

крај јастука да ми сан нанесе,

блажила си и моју самоћу,

док звуцима трептаху завесе.

 

Ти научи, и дуром и молом,

док нам душе изнутра још плачу,

сплести руке у саборно коло,

накривити капче и шајкачу.

 

Ти си зашла где ми не стижемо,

одустасмо ‒ ал твој звук се проби

и код сужња, и код пониженог

сиромаха у болничкој соби.

 

Зар си једном, са огњишта родних,

док свирчеви прсти ломно везу,

наслутила немогући подвиг,

у душмане уносећи језу?

 

А кад с друма крене звук весели

уз свадбарске обичаје бројне,

ти помажеш, о родној јесени,

претворити у мајке девојке.

 

Хармонико, снажи, ако вреди,

ко молитвен глас за света оба

да схватим ко правду то што следи

и како се устаје из гроба.