Војислав З. Илић
ЛАБОРАТОРИЈА
ЛАБОРАТОРИЈА
Припрема
ученик учи гледањем
сведочи како се искусне руке хватају за посуде
и служећи се навиком као водичем
сврставају их по најпогоднијем редоследу
сваки елемент је подједнако битан
свака реч је сувишна
Рад
просторијом се шири звук истиснуте празнине
који храни присутне визијама обећаног света
претакања и испарења храбре маштања
која грабе у свим правцима
ишчекује се делање незнане силе
која ће указати на закопано благо
изостанак ништења таме
изазива преко потребан осећај узалудности
пред којим се обара глава и пада на колена
Молитва
знојно наше злато наша невесто
прихватило си наш мираз
у виду времена засићеног љубављу
не одлази већ нас узми за руку
и одведи у постељу
јер наш пород нас чека
благослови своје слуге
које остају слепе за твоју лепоту
ИЗЛАЗ
изашли из колевке нужности
успут срастамо са властитим корацима и навикама
ових простора што не старе већ мењају облик
обећани излази налик фрескама на хладним зидовима
слепа светост без крви
једно обећање покопано другим
гордост наде неће попустити
док се видик на нама не сломи
док се небо у нама не уруши
БИЉЕ
На нас се излива мудрост Времена
Коју чувамо у посмртним жилама.
Одумиремо и рађамо се на истом тлу.
Корење сеже одвећ дубоко
Те нам постаје недоступно.
У доба жетве, када се дичимо својом зрелошћу,
Спремно прилажемо плод као доказ постојања.
Посредници између два света,
Сажимамо их у један.
ПУТ ГЛИНЕ
Шушти звездано грмље.
На утробу и понор мирише, на мач исукан и заривен.
Из тишине колевка јавља:
‘Полазиш трагом сасушене крви,
Долазиш до напуштеног престола
И скрушених поданика што за жезлом вапе.
Овенчан идејом склада постајеш плодно тле
Које храни река пустоши.
И док свет гори у праведној ватри
И слути своје границе,
Ти ступаш стрмом стазом
Загледаном у пад.
Сада знаш – руке дате другом умножавају се,
Руке којима досежеш, труну,
Руке које не траже, налазе.
Заборав ти склапа очи.’
Шушти звездано грмље,
На утробу и понор мирише, на мач исукан и заривен.
ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА
Прво превазилажење
ови призори налик су представи
као да су пажљиво састављени
уверљиво приказани као неумитност
след догађаја одређен божјом вољом
Друго превазилажење
шупља нам вера омогућава трпљење привида
они који је одбаце опажају слику могућности
која се отима рамовима погледа
они који је одбаце налик су сунцокретима
које сунце љуби сваког јутра
њима се и зауздане звезде осмехују
а њихова воља даљине крати
ПРОМЕНА
Лишени свих почасти остајемо голи као у први дан.
Одбијени од дојке сна,
Отрежњени видимо небројено врата
Која се само речима могу откључати.
На помен прикладног одговора,
Прокрвариће браве и кликтавом светлошћу срицаће нам имена
Која ће, једном изговорена, подлећи забораву.
Овако измењени, настављамо пут.