Петар Михајловић
ОЛОВО

 

ИШЧУПАЛИ БЕТОНСКУ БАНДЕРУ

Чека и чека и чека и чека и пре ће се празна чаша сама од себе напунити и пре ће радни стаж сам себе угојити 35 година и пре ће 30 лаповских фирми одштампати нови сет промо календара за следећу и следећу и следећу и ону тамо фискалну годину…, него што ће се добра, солидна мисао појавити у његовој бездној лобањи. Све је како ствар налаже! Његов посао за данас, па за у хронолошки даљ, је да ркће, не да се прави…

Рано је јутро. Неки га не би ни прозвали тако. Били би задовољни рекавши да је још увек ноћ. Можда би били у праву. Ипак, мрачно је и мрак се јасно одваја, као чичак на џеповима са стране на маскирним панталонама, од светлости могућег дана који ће, можебити, уследити. Човек никад није сигуран…

Он седи на приколици хладног трактора и гледа у вис, гледа у звезде које ни не примећује. Броји их, иако мрзи бројеве, иако је већ после непуног трена изгубио ред. Док се вара да броји/неброји нека туђа, патетично ситна сунца, оксидима нагризла приколица трактора заудара на природно ђубриво, на „ко зна од кад“ органска једињења, на сва 4 кравља желуца, на регуларно село наше садашње срамоте и бивше дивоте. Он је ту, али сем одређеном запремином, не господари ничему и ништа се не пита. Одлучио је тако, а и да није – исто му дође…

За својих 39 година испратио је 18 различитих влада, 15 премијера, 3 државе и две жене, а да се није мако с места. Неко би на његовом месту био задовољан или, рецимо, уморан, а он, ето, није ништа, никако…

Он седи ту на приколици хладног трактора, завијен у гуњ, необријан, ушију пуних жућаног и горког церумена – и чека. Трља промрзле шаке, удише тврда испарења и спорадично се мршти, као да живот његове ситне деце зависи од тога…

Док језиком врти семенку сунцокрета седамдесетједногодишњи Цвија кроз замагљени, дупли прозор своје приземне куће зури у дрхтаву прилику на приколици свога нерегистрованог, црвеног трактора. У реду, никада га није волео онако како у лектирама отац воли сина, ипак је он био деран своје мајке којој је исцепао утерус и ишчупао зубе па отуд и љубав, али да с таквим презиром и ниподаштавањем, ко са два профи рекета, њих двојица васцјелога живота играју стони тенис пребацујући лоптицу кривице брзином танета један другом, није могао да разуме нити Цвија, са својих 4 разреда основне школе, нити, евентуално, академик Владета Јеротић чију би арбитражу предокони сведок позвао.

Нема се. Кромпир куван јуче или дан раније, ајвар са пола прста буђаве корице, сува, прашњава пања, што свежа што мућак јаја, лојаво суво месо од оне краве што „само што није цркла па ајде да је закољемо иако је и мени жао колко и теби, иако је жилава али шта друго?“ У плетеној корпици на витрини црвено, шупље јаје од лане, чуваркућа, чува кућу, а леба не једе! Бабе нема, мајке нема, нема ни жене, сем на упишаној слици што стоји криво над креветом војничког душека и жижкаве, ораховне конструкције. Ништа то није страшно! Свима исто, па ко издржи дуже…

Цвија има шиљате зглобове, стар је и мршав па се танка кожа лако пресвуче преко костију које би да се отворено преломе јер имају или то или да сатруле и отпадну ко црвљиве крушке. Ракија на дну смеђе, стаклене флаше пуна је труња и плуте, али не мари. Четрес и јаче гради ватру ложи па није хладно у планини, на друму, трактору ил где треба већ… Тут‒ гут, „тутни па га гутни“ реко је једном сеоски мудрац читајући погрешно, а тачно, маслинастог зидарца пуног руког кваса…

За своју 71 годину испратио је 30 различитих влада, 24 премијера, 6 држава и једну жену коју је волео као да је једина на свету, а да се није мако с места. Кад су му заклали жену и растерали стадо помислио је да престане да иде у цркву, али, ето, није престао, никако…

Он испија ракију. Док пљуцка оно што није течно, воћно и прејако, тврдим прстима испуцале коже развлачи ушне шкољке и подгрева их за напоље. Једна од некадашњих оваца је платила животом његову топлоту, сигурност и стајлинг. Некада су, у старом Риму, овчије коже жртвоване Јупитеру, а сада Цвији Јоргићу и њему сличнима…

Промрзла земља жели да шкрипи под цурулама из приземнекућеизашлог човека али не може ни то. Само пушта гуму са ђонова да ту и тамо склизне са ретких власи ињасте траве и крампонима угњави тврду прошарану корицу црнице. Док прстима пребира од алуминијумске жице небитно склепани привезак и гомилу делимично зарђалих кључева окачених о њега, млади старац прилази трактору не желећи још увек да прихвати чињеницу да подухват који је брижљиво планирао не би могао да обави без помоћи свога сина који га, још увек седећи на приколици, чека и у себи псује.

И да је био најбољи отац који је ходао куглом земаљском, и даље би имао на чему да му приговори. Гостимир није име за новорођенче, па дете, па дечка, а поготво није име за младића и човека који, заиста несхватљиво, нереално, ничим изазвано, држи до себе. Шта ту има што је неки стриц, једнако именован, неке године испао из воза право на главу не дочекавши 26. рођендан?

Без речи, Цвија се узверао на тракторско седало и пажљиво одабраним кључем стартовао машину која, ево баш сада, почиње да кашље, зуји, дрчи, тресе се и брекће. „Држи се“, каже сину иако зна да се овај држи и да ће се држати јер је то нормално, јер не би добио ништа тиме што се не би држао и што би на првој кривини љоснуо на тврд, свеже превучен, били избори на локалу, асфалт.

Иако се све тресе, завија и клопара, трактор, носећи два носата типа са јаким обрвама, отац и син личе, као да нечујно језди главном сеоском страдом. Није то, него сељаци су уморни људи и кад коначно легну да коначе они коначе, не штрецају се, не плаше се уљеза и смрти јер су већ тамо, већ су преживели довољно. Има кучића и керова тушта и тма али само један жути лаје, некако циктаво кевће, и то зато јер се уплашио, а не зато да отера или некога упозори. Трактор тера право, право ка окућници Миленка Кнежевића која десним диреком своје тарабе завршава село и отпочиње атар ка ловишту и, даље, воћњацима и њивама и потоку што, да л има кише, да л нема, тера некако низ брдо, тачније, низ падину закочену првим шумским стаблом високим и првим шумским деблом гњилим…

Касна зима у селу је касна зима ван града. Касна зима, дакле, која за већину не постоји. Бурад од киселог купуса су празна, опрана и преврнута да се цеде ако треба. Има, углавном, још до славе или Ускрса, није за врат! Мачке су уморне од мјаукања и јебања и трчања по крововима.

Куће покрај којих пролазе су све исте. Зид, зид, зид, зид и изнад кров. По средини прозори и, како коме одговарало, врата. Дворишта неуредна, да су лица па да се каже необријана и пуна акни. Свињац базди, кокошињац заудара, а штала се пуши од топле балеге. Нека деца из немачка, француски, швајцарски и од свуда шаљу новце па ту и тамо фреза, тањирача, нове, задње гуме на тракторима и матора, а као нова, одећа коју нека деца из немачака, француски, швајцарски и од свуда неће више да носе, а греота се баци.

Миленко Кнежевић, стар ‒ неће да каже, од оца ‒ неће да каже и мајке – не зна која је али и да зна не би реко. За своју – неће да каже – годину испратио је недовољно различитих влада, премало премијера, мизеран број држава и баш сваку курву која ординира у пречнику од 35 километара, а да се није мако с места, сем онда кад је од марта 92. до децембра 95. ишао около и пуцао на све што се креће или барем мрда…

Пијан још од прекјуче. Кисео ко лимун. Претворио се у штрафту: линију пуну алкохола, проје и свињетине. Да се он пита људи би умирали напрасно са 15 година јер „после тога све оде у мајчину или на неко друго још мрачније место.“ Сем живота, противник је и свега осталог сем самога себе…

Нервозно је шутирао стабло џенерике које се онако голуждраво кревељило тик уз трулу, црвоточну тарабу што је одвајала његово четвртасто имање од пансветског имања кружног, додуше, на половима делимично спљоштеног, облика и симболике. Дакле, Миленко је тип на ћошак, што је савршено јасно. Јесте, трактор му се лагано приближавао, из далека личи на црвени, расклиматани зуб неког деде који успут још и прди, али он је и даље нервозно шутирао, већ је и кору огулио, потпуно затечено стабло ринглова, пискаваца, мигаваца, јесте, џенерике… Противник је и чекања, а кад постане јасно да је чекање на издаху постаје противник пристизања, па стизања, па кретања, па доласка, па повратка… У рату је изгубио десну шаку и од тада дрка само левом!

„Де сте до сад, јебо ти ја пас матер!“, ко из кубуре звекне ка Цвији Миленко. Кад би мого експлодиро би, диго би у ваздух ама баш све, ал под условом да остане жив. На дну гвожђем оћошчене шкриње од парене буковине крије 6 „крагујевки“ и 3 штапа динамита. У штали под сеном, умотан у џак што мирише на јарму, леже усамљени „шкорпион“ и његови „мечићи“, а међу преосталим клиповима кукуруза у амбару, дружећи се са промрзлим мишевима, своје гнездо су свиле 4 „зоље“. Ако, нека стоји злу не требало… Можда Миленку једном требало?

Пење се на приколицу и само ћушне Гостимира, иако би га радије опалио лопатом, и то је, као, поздрав. Гостимир је превише млад за његов укус! Не диже се он у ту приколицу јер Јоргиће воли, или им дугује нешто или нема шта паметније да дела, него Јоргићи имају план да ишчупају бетонску бандеру, а то је у његовој књизи директан аперкат атак на државу коју, по његовој „билблији“, уздуж и попреко, сад, одмах и без престанка, треба растурати, а ако ништа, онда барем мењати. Он у недељу гласа за понедељске победнике које, пошто у уторак констатују владу, у среду сабајле нападне свом снагом мизантропског ума, нихилистичког искуства, ко конопац дебелим гласним жицама, левом шаком и десним патрљком. Зашто бивствовати у заблуди: човек никада неће доживети, чак ни на тренутак само, да позитивне ствари које га окружују, у било ком смислу и у било којој равни стварности, превладају оне негативне. Са овим на уму, Миливоје зна да ништа, никада, никако не може бити по његовој вољи која, на крају крајева, и не постоји јер никада и никако није имала шансе.

Премијерни јутарњи жути зрак преполовио је пусти сеоски пут, а онда и колонаду бандера која се од асфалта удаљавала скрећући у правцу напуштене фарме крава, кроз разгрнуту шуму, па настављајући даље ка високом, „прагама“ изрешетаном, силосу. Гостимир, као најмлађи, узјаше најнижи пар гвоздених пречки што из бетона бетонске бандере штрче лево и десно, или, ако се тако постави човек, напред и назад, и, носећи са собом тежак, претежак ланац, крене да се пење ка врху. 2 минута након тога на пречке се баци и Миленко носећи свој део ланца чија је дужина постала претешка за Гостимира који се налазио на метар и 95 од врха. 5 потентних увијања низа гвоздених алки око ваљкасто обликованог бетона касније и ствар је доведена до „дувара“. Цвија је још једном проверио крај ланца закачен за најдебљу конструкцију верног трактора док су се знојави и од висине преплашени људи спуштали на земљу одмах затим унакрсно премеравајући дланске пликове.

Трактор је забрујао, било је лакше јер се мотор већ загрејао, а онда и кренуо. Ланац је зазвечао ка беспрекорној, правој линији што трепери као жица на гитари, а онда се и затегао. Ишчупали су бетонску бандеру…

ТУКАО КОНОБАРИЦУ

Гледајући је како успављује њихово једногодишње дете није осећао ништа сем да раме, којим је био ослоњен о шток врата која су дечју собу одвајала од предсобља, почиње да му трне. Одавно је престала да брине о себи и он је све чешће примећивао њене седе власи и благо играње светла које се о те власи ломило. Када је први пут угледао, заљубио се у њене широке кукове који су се, како је време одмицало, лагано претварали у крму некаквог теретног брода. Терет који је носила само се једним својим делом могао измерити, јер за разлику од чистог меса и погане масти, психичко растројство и душевни бол немогуће је спустити на тас било какве ваге. Нису се волели. Вероватно се никада нису ни волели. Вероватно се никада не би ни волели. Тренутну страст, продужену пијанствима и јефтиним, готово непланираним летовањем, претворили су у зигот који се претворио у дете. Иако то њему није било толико битно, дете се, ипак, важило те је одлучио да остане. С друге стране, она, мајка, је одлучила да зарад детета потпуно одустане од себе.
Одвојио је раме од штока и протрљао стотине иглица које су му боцкале мишиће надлактице. Бала се са дететових успаваних усана развукла скоро до пода док га је спуштала у колевку. Није остао да види како га покрива и љуби у чело. Знао је то напамет. И он је то чинио док није схватио да његово, чак и свеже обријано, лице гребе меку дечју кожу. Доста су времена изгубили трљајући пуфнасте обрашчиће кремама против алергија.
Наслућујући свет око себе дете често и бучно плаче. Његово зајапурено, крмељиво, слинаво лице подсећа на велики, гњили парадајиз.
Без поздрава и без објашњења, покупио је своју изанђалу јакну и закључао врата за собом. Никад не заборави да их закључа. Жена зна о чему се ту ради. Квака је покварена. Врата се отварају сама од себе. Детету је још увек свеједно. Кад буде дошло време да оде, научиће за шта служи кључ и како се користи и где стоје врата.

***

Иако је неколико дана раније напунио 33 године, Драган П. „одаје утисак тинејџера“. Мршаве ноге и гегасти ход употпуњују ту слику. Набије руке у џепове и гужва пар изанђалих новчаница од по 200 динара. Заради колко заради. Прода ово, препрода оно, маторима стигне пензија па додају, женини исто, а однекуд са села дођу и јаја и сир и остало, а кад крене дете у обданиште прорадиће и жена, и то у Максију… Драган П. није волео школу, није волео да учи, стално се зајебавао. Његов вршњак, опште познат као Исус, је бар имао занат… Два пута по 200 динара није много, ал је довољно.
Град је град ако има више од 3 кафане и више од 3 асфалтиране улице. Град ко град, ако размишљаш о Србији. Не шкоде ни трафике, пекаре и мрачни ћошкови кад човек пожели да се сакрије и испиша. Кафана „Ница. Бели зидови су сиви кад се гледају кроз дим. Власников ћале умро па спустили на шанк слику маторог са флором на горњем десном ћошку. Нема забуне у вези са столњаком. Црвено-бели карирани столњаци. На зиду иза шанка гомиле празних флаша „од скупог пића“ као украс. У шанку „све вињаци и домаће ракије“. Има и осталог „ако се неко зајебе“. Вињак је 80, турска кафа 50. Драган П. седне за своје место поред прозора. Није пушио, сметало му, па ако буде, одшкринуће прозор и поткочити га парчетом металне цеви што стоји ту у ту сврху.
То нешто између њега и конобарице почело је још онда када је по први пут изнео јаја и сир и остало на тезгу оближње пијаце. Продао брзо шта је имао, јер је имао мало. Није му се ишло кући па је ушао да се угреје и попије кафу.

‒ Добар дан.

‒ Добар дан.

‒ Кафу једну.

‒ Може. Стиже.

Имало је, те конобарице, и у куку и у струку и повише горе у грудима, ал главно је било да јој из очију „севало ко за Светога Илију“. Мало се гледали, мало му није било јасно о чему се ту радило. Шта је хтела, да л је хтела? Од како га је задесило то са дететом и женом изгубио је сваки осећај сем оног да је живот прилично гадан… И од тада је Драган П. свраћао у „Ницу“ свакога дана. Да утврди градиво, заједно са конобарицом мењао је смене. Она сабајле, он сабајле. Она поподне, он поподне. Све му јасније било да има ту нешто, а нешто се и десило кад је остао да с њом затвори. То што се десило, десило се „позади на гајбицама“. Да се не би поново увалио, штрцнуо је на избрисан паркет. Конобарица се није љутила. Било му је сасвим јасно да само треба да сачека да дете прохода па да буде сасвим у реду да и он оде.

Драган П. седне за своје место поред прозора. Није пушио, сметало му, па ако буде, одшкринуће прозор и поткочити га парчетом металне цеви. Намигне конобарици, она севне ка њему, краће него иначе, и наточи му пиће. Гужва је, локал пун ко око, не замери јој. Првак у кафанском слалому, конобарица му приђе и на сто спусти чашицу вињака и кафицу, ал тако нехајно да неколико капи црне течности склизне низ окрњену керамику и заврши на, са шољом неупареном, тањирићу. Препунила је, незгодно је нивелисати врелу поруџбину ескивирајући столице и ћошкове столова, не замери јој. Кроз широк, препознатљив осмех, конобарица прошишти:

‒ Ако могу одмах да наплатим. Пуно се наручује па да не заборавим…

Наручује се, тако је, сама ради смену. Драгану П. не би право, али јој ипак не замери. Из џепа извади једну од 200 и тутне је у њен отворен новчаник. Намигне јој и помилује њен знојави длан на шта му она одговори кусуром. Кусур? Драган П. је коначно схватио да нешто дефинитивно није у реду. Пошто је пар пута узалудно, у ветар, просуо „о чему с ради“ питање, остало му је само да своје избуљене очи и зајапурено лице с ње усмери ка свом пићу. Потпуно затечен, без проблема је прихватио крвицу.

‒ Мора да сам нешто лоше урадио…

Ипак, мишљење је променио и пре него је тргнуо вињак… Дохвативши металну цев, Драган П. устаје са свог места и креће ка конобарици која у том тренутку услужује госта којем уз вињак пружа и осмех, управо онакав каквим је започело то нешто између ње и Драгана П.. Испуштањем јаког вриска конобарица цев у налету заустави на неколико сантиметара од главе муштерије с којом је очијукала. Затечен, Драган П. своју пажњу са мушке лобање пребаци на конобаричино преплашено лице којем успе да врати боју пажљиво распоређеним повратним шљагама пласирајући их прецизно својом жилавом шаком.
Пљускање шамара видно забавља нераспложене и алкохолисане.
Прискочивши запосленој у помоћ, изненађујуће брзо с обзиром на килажу и године, власник „Нице“ на своју лобању прими пар удараца оне металне цеви и скљока се на каљав патос пун опушака.
Фијукање било којег предмета од метала такође видно забавља нерасположене и алкохолисане.
По завршеном послу Драган П. своју шупљу, фалусну алатку одложи на шанк и одлучи да испред локала сачека полицију.

Када је на саслушању био упитан због чега је то урадио, Драган П. је рекао:

‒ У кафани служе вињак од 0,3 али мени је она увек сипала 0,5. Те вечери ме је вратила на 0,3, а неко други добио онај од 0,5. Шта да кажем, нисам издржао!

Када је на саслушању био упитан да ли схвата да ће током судског поступка за ту прељубу сазнати и његова супруга, Драган П. је рекао:

‒ Схватам и драго ми је због тога. Нећу морати ништа да јој објашњавам, адвокат ће.

Када је на саслушању био упитан да ли је свестан да ће овакав развој догађаја свакако лоше утицати на његово дете, Драган П. је рекао:

‒ Свестан сам и мислим да је то у реду. Брзо ће схватити какав је живот и о чему се ту, у ствари, ради.

Када је на саслушању био упитан да објасни „о чему се ту, у ствари, ради“, Драган П. је рекао:

‒ Ни о чему вредном приче…