Јелена Давидовић
РУКОМ ПРУЖЕНОМ У НЕКИ ДРУГИ СВЕТ

 

IN MEMORIAM
ЗОРАН ПЕТРОВИЋ (1954–2018)

Рођен 1954. године у Крагујевцу, где је и дипломирао на Правном факултету 1978, по завршетку студија радио је као организатор културних манифестација и сарадник на издањима Спомен-парка „Крагујевачки октобар“. Од 1985. године био је уредник и директор издавачке куће НРИО „Светлост“ и „Нова светлост“ из Крагујевца, од 2000. до 2005. године – директор и уметнички директор театра „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу. Уложио је велику енергију да се Сусрети професионалних позоришта Србије под називом „Јоаким Вујућ“ трансформишу и за стално преместе у Крагујевац под новим и сада већ респектабилним именом,„Јоаким фест“. Од 2006. радио је у Спомен-парку, као уредник издавачке делатности.
Објавио је збирке песама: Пан и огледало (1978), Александријска критична маса (1989) у београдској „Просвети“, Свакодневна молитва (поема изведена на „Великом школском часу“ 1995) у издању Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ и још две књиге, такође у издању београдске „Просвете“: Апсолутна нула (1996) и Присутни су одсутни (2002).
У међувремену је објавио ауторско издање избора своје љубавне поезије под називом Спаси Спасиоца. У „Народној књизи“ објављена му је књига песама Став у Тростав, а 2009. збирка приповедака под називом Распадање декадног система. У издању „Геопоетике“, 2010. појављује му се први роман Камен близанац, који је био у најужем избору за НИН-ову награду у 2010, а 2011. за тај роман добија награду „Милош Црњански“. Исте године „Геопоетика“ му објављује и други роман под називом Угарак, а у издању Књижевног клуба из Крагујевца излази му роман Последња наруџбина.
Поред тога, објавио је и две књиге песама за децу, Песме из трбуха (1983) и Прича о словима (1987).
Објавио је и две књиге из публицистике: Тајни досије Јосип Броз (необјављени архив Барског конгреса) и књигу разговора са Данком Поповићем Време лажи, у издању „Књижевних новина“ из Београда.
Прошле године додељена му је Ђурђевданска награда града Крагујевца за књигу песама Недостајући себи. Његов последњи роман Ангелина изашао је из штампе крајем јануара ове године.
Били смо сведоци да ни тешка болест није успела да сломи његов дух. Не да га сломи, већ ни да га за милиметар поремети у његовим редовним активностима. Радио је и стварао до само пар дана пред смрт. Говорио је: „Човек не сме да се преда, мора позитивно да мисли, то је најважније.“ О значају и доприносу Зорана Петровића српској књижевности су суд и за његовог живота изнели људи много позванији од мене. Али поред те изузетне чињенице у његовом животопису, нама, запосленима у Спомен-парку Зоран је био колега, сарадник, пријатељ којег смо виђали свакога дана, с којим смо годинама сарађивали, дружили се и много од њега научили. Радио је као уредник издавачке делатности Спомен-парка, у коју је унео значајне новине и помогао да из штампе изађу, за нашу установу, важна дела. Међутим, његова неисцрпна креативна енергија, образовање и богато професионално искуство у многим областима у култури и уметности, били су нам од непроцењивог значаја и у надградњи других сегмената рада наше установе. Сваки посао је радио са максималном посвећеношћу и трудио се да сваки детаљ доведе до перфекције; површности никако није трпео. Између осталог, Зоран је основао и осмислио концепт наше, сада већ традиционалне манифестације „Бдење“. При томе, био је изузетан организатор и осталих наших манифестација, чинило се да све решава без великог напора и тензије, што је деловало позитивно и умирујуће и на нас остале. Зоран је био скроман човек, сваку награду или похвалу свом делу примао је са снебивањем, готово стидљивим осмехом, без великих речи.
Овај опроштај од Зорана завршила бих стиховима из његове поеме Свакодневна молитва изведене на „Великом школском часу“ 1995. године:

У помешаним димензијама
Не знам да ли ову песму завршавам
По дужини или по дубини
Руком
која не слуша….

Руком пруженом у неки други свет.